Nahod (tragedija u pet činova)/15
VI
PREĐAŠNjI bez NIKIFORA
NOVAK (Posle izvesne pauze.): Taj nam, bome, lepo očita!
ALTOMAN: Poumih jednom da spustim ruku na mač, al’ se uzdržah, jer, kanda, zbori istinu.
VUKAŠIN: Zar mu veruješ?
MLADENOVIĆ: Čime vas to, gospodo, Grk toliko rasrdi?
VUKAŠIN: Kad budemo pred gospodarem ti ćeš čuti moju reč a, verujem, i pristati uz nju.
ALTOMAN: Jer, odista, ako ćemo tu reč povesti, moramo je povesti u ime vlastele.
NOVAK: Ta što ne kažete vojvodi o čemu je reč. (Mladenoviću). Nikifor, Kantakuzenov, vraća se u Vizantiju, te povedosmo reč šta će odneti i kakvo mišljenje o nama kazati svome Imperatoru. I što nam reče, zlo je; još gore, ako takvo mišljenje dopre do susednih dvorova,
MLADENOVIĆ: Šta vam reče?
VUKAŠIN: Nikifor reče, kad stigne u Vizantiju, i Imperator ga zapita o prilikama na dvoru srpskome, on će reći: na srpskom dvoru srpska vlastela nema reč. Ni ugled, ni poreklo, ni godine, ni iskustvo na dvoru srpskome nije starije od reči i saveta jednoga dečka — nikogovića, s kojim gospodar srpski deli brigu državnu pa — možda i vlast.
MLADENOVIĆ: To mu nije prazna reč. Grk vam je kazao istinu, koju ja davno vidim i govorio sam vam o tom, ali vi ne htedoste me poslušati. U dva maha sam govorio i gospodaru o uniženju koje se vlasteli nanosi. Pocrpeo je, veli, znanje u Vizantiji. Nije on sam i druga deca bila su na školama u Vizantiji, slao ih je sam car. Pa onda, gde su deca koja su se učila u Dubrovniku? Zar nisu i ona donela sobom znanje i mudrost? A to su još deca vlastelinska, a ne nikogovići i nahodi. Gde su sinovi vojvode Dejana, kojima se ne može sporiti znanje i mudrost, gde je moj Grgur, pa tvoj Andrija i Marko?
VUKAŠIN: Ne velim za Marka, on se već od knjige odbio; ne velim ni za ostalu decu što ih nabroja — al’ velim za nas: gde smo mi?
ALTOMAN (Mladenoviću): Ti se već srdiš, vojvodo, na ovo što si čuo, a šta ćeš reći tek na ono što ćeš čuti još?
MLADENOVIĆ: Zar još što grđe?
ALTOMAN: Nikifor veli: Momir sad daje samo savete, a sutra će gospodariti u državi,
MLADENOVIĆ: Ako izumremo svi. Zar nikogović i nahod sebarski ispred nas?
VUKAŠIN: Biće nam veli ravan, a možda i viši, te ćemo mu se još i pokoravati.
MLADENOVIĆ: Ma govorite jasnije; da li ravan poreklom, a čim tek viši?
VUKAŠIN: Biće carski zet!
MLADENOVIĆ (Zaprepašćen): Nahod?
VUKAŠIN: On!
MLADENOVIĆ: Ti govoriš da mi samo srdžbu pooštriš? (Ostalima). Tvrdi l’ to još ko?
ALTOMAN: Tvrdim i ja!
MLADENOVIĆ (Novaku): I ti, čdsna starino?
NOVAK: Tako sam od Grka čuo!
MLADENOVIĆ: Tada nam, gospodo, ostaje jedno: da još sad, pri prvom susretu, povadimo mačeve i da ih pred samim carem skrhamo.
ALTOMAN: Jer sram bi bio i dalje ih nositi.
NOVAK: Ja velim, vojvode, ne žurte sa odlukom. Možda zlo nije tako blisko, ni tako veliko. Gospodar je razborit i neće olako pasti u čije zamke, nit preko kolena što prekrhati. Stvar je toliko krupna, da ja ne mogu na golu reč Grkovu verovati da je istina.
MLADENOVIĆ: A ja verujem i kazaću vam zašto verujem, jer sad mi je tek jasno ono što nekad nisam razumeo. O prošlome saboru, beše se povela reč o udaji Caričice na dvoru albanskom za mladog kneza Đorđa Topiju, i rekoše tad: nije bivalo, te neće biti ni od sad, da caričica ide iz zemlje. Udaće se, rekoše, ovde za koga od naše vlastele. Kad sam to čuo, zakucao sam na carska vrata ja. Rekoh, vlastelin sam i znan i čuven i veliki, u mene je sin Grgur. Niko od vas neće reći da bi on bio nedostojan carski zet. (Jača pažnja među ostalima) Zakucao sam; ali carska mi se vrata ne otvoriše. Docnije čuh od gospodina Olivera, da je i on razgovarao sa Gospođom Caricom o mladom Lazaru, koji je takođe poželeo biti carski zet, pa i njemu vrata ostaše zatvorena.
ALTOMAN: Dva tako časna plemića, Brankov Grgur i Pribčev Lazar, nisu dostojni da budu carski zetovi; sa Topijom se nismo orodili, jer, vele, ne biva da Caričica ide iz zemlje. E, pa onda: ko? Je li tebi jasno sad, vojvodo Novače, da je grk stvari dobro video?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|