Наход (трагедија у пет чинова)/13
IV
НИКИФОР, ПРЕђАШЊИ
НИКИФОР (Долази.): Поздравњам вас, светла господо.
АЛТОМАН: И ми тебе, превасходни кирије!
НИКИФОР: Да не залутах? Рекоше ми да овде сачекам, ако сам рад да поздравим Цара при повратку из лова.
ВУКАШИН: Да, овде, ради тога смо се и ми скупили.
НИКИФОР:Ја ћу се онда повући док ви свршите. (Пође)
НОВАК: А што, кирије? Остани! Можемо заједно поздравити Господара.
НИКИФОР: Ипак не, војводо: Ви мислите поздравити Господара и пожелити му добродошлицу, припитати га за здравље и задовољство које му је лов донео. Ја мислим поздравити га и поздравити се с њим.
ВУКАШИН: Да нас не мислиш напуштати, кирије?
НИКИФОР: Мислим замолити Господара да ме отпусти. Посао рад кога сам изаслан давно сам свршио, а као гост сам већ до дна исцрпео гостопримство царскога двора.
АЛТОМАН: Не можета пожалити, превасходство, да ти је било рђаво међ нама.
НИКИФОР: Међ вама сам, господо, провео лепе часове и много чему се научио.
ВУКАШИН: А зар си се могао чему научити од нас ти, из ког се знање и мудрост прелива?
НИКИФОР: Човек се учи свуд и увек: — Саветник сам Императоров, па дужност ми је да познајем прилике на суседним пријатељским дворима. Кад се будем вратио у Византију, запитаће ме Император шта сам видео, шта сам сазнао, те морам бити готов да на та питања дајем одговор.
НОВАК: Па јеси ли нас добро проучио?
НИКИФОР: Колико сам умео и могао. Човек не може никад све сазнати ни проучити.
АЛТОМАН: А чега си, превасходни, у торбу сазнања више набрао, добра или зла?
НИКИФОР: У свету је увек мање добра него зла.
АЛТОМАН: Али на двору?
НИКИФОР: Двор није ван света.
НОВАК: Па ти ћеш нас још и оцрнити пред твојим Императором?
НИКИФОР: О вама, велможе, ја носим најлепше мишлење; али...
НОВАК: Доврши реч!
НИКИФОР: Мислим на вашу моћ о којој друкчије судим.
ВУКАШИН: Како разумеш то, кирије, нашу моћ?
НИКИФОР: Има ствари које се само на један начин могу разумети.
ВУКАШИН: Реци нам бар у чему си нашу немоћ запазио?
НИКИФОР: Зар није боље повести други разговор?
АЛТОМАН: Сад већ, кад је пала реч...
ВУКАШИН: Кад си већ пола изрекао, дореци реч.
НИКИФОР (Нећка се): Та... најзад, рећи ћу. Запазио сам, господо, да је на српском двору старија реч младости но мудрости, старија реч незнаних но знаних, старији савет себра но велможа.
НОВАК (Увређено): Охо, кирије, да ли ти добро одмери тај суд?
ВУКАШИН: Би л’ нам јасније казао ту мало тешку реч?
НИКИФОР: Опростите, вас можда вређа моје мишљење. За-рекох се, те исповедих вама оно што сам мислио само свом Императору да саопштим.
АЛТОМАН: Тим боље што нам рече, јер можда ћемо те опростити једне заблуде.
ВУКАШИН: Да, превасходни. Кад си се зарекао, а ти дореци. Не можеш тек на половини пресећи реч која у себи има увреде.
НИКИФОР: Тако је, војводо. Не бих ни сам желео да ми реч остане нејасна. Рећи ћу, а ви ћеге рећи: гле Грка како олако суди, по чему ли га његов император међу мудре убраја? Морам вам, дакле, рећи откуд у мени такав суд. Срео сам овде гос-поду знатну и угледну, која би била дика и дво-ровима који броје и векове за собом. Ето, госпо-дина војводе Новака, часне старине, покривене славом и седим власима. Свака та седа влас је једно искуство на које би се сваки престо радо ослонио. Па ево војводе Алтомана, висока племића, чији се род повлачи кроз толике векове и чија је племенитост понос и украс двора владарског; па господе Мрњачевића, међ којима господин војвода Вукашин блиста разумом и мудрошћу, те је кадар и достојан понети и терет брига државних. Па где је још остала сјајна властела; умни господин Оливер и светли кнез Воихна, моћни војвода Дејан и храбри Казанац Борило, и господин Бранко из Охрида, и кротки Прибац Хребељановић и мудри господин Бућа и већ редом властела, која су око српског двора скупљена. Ретко је који владалац имао ту срећу да му се око престола
нађе читава кита тако угледне и мудре властеле. Па ипак господо, сва та властела данас нема реч. Ни углед, ни порекло, ни године, ни искуство на двору српском није старије од речи и савета једнога дечка, кажу порекла врло сумњивог, с којим гос-подар српски дели сву бригу државну па — можда и власт.
НОВАК: Чекао сам ти, кирије, крај беседи, јер почетак није био лош.
НИКИФОР: А крај?
НОВАК: Крај је наопак.
НИКИФОР: Можда ја наопако видим ствар, те ми је и суд погрешан. Волео бих да га исправим.
ВУКАШИН: Разумем, превасходни, на кога се односи твоја реч. . .
АЛТОМАН: На находа.
ВУКАШИН: Зар у вас крај императора нема слуга виших и нижих, одајника и пехарника, штитоноша и стотника, писара и читача, ставника и коњодржаца, псара и соколара. Ако их има, ови се, је ли на-лазе крај императора чешће но византијска вла-стела и мудраци, — али, то не значи да император са њима обавља државне послове.
НИКИФОР:Тако је одиста, војводо. Само што у нас, те слуге више и ниже, немају и на сабору реч.
АЛТОМАН: То је истина!
НИКИФОР: А истина је још и то, да код нас император са слугама вишим и нижим не води разговоре о државним пословима. Не пишу у нас слуге законе и царске повење; нити слуге дају савете импера-тору. У нас слуга служи, мудрац мудрује, а вла-стела господује. Свак на свом кесту, то је ред у држави.
ВУКАШИН: Другаче није ни у нас. И младић тај — зови га слугом, или себром, или Момиром, — како ти је драго — тек он...
НИКИФОР: Дозволи, велеможни, да ти мисао прихватим и наставим. У младића тог збкља је толико мудрости и знања, које је поцрпао на нашим високим школама, да Цар не може другаче до запоставити сву своју властелу и с њим делити бриге државне управе.
НОВАК: Та није само у њега мудрости!
НИКИФОР: И мудрости и хитрине разума. Ја томе детету предвиђам сјајну будућност и тешко да се неће престо на њега кадгод и чвршће наслонити, а себар никоговић, кад се власти дочепа, умеће боље владати но многи који су на престолу рођени. Историја нам казује то: Император Јустин је чувао свиње у планини; Јустинијан је сељачки син; Фока је био обичан војник, а Василије коњушар. РБиховој слави и величини то није сметало.
НОВАК: Ма где си заошијао, превасходни кирије, те гово-риш чак о владању код жива и здрава Цара?
НИКИФОР: Ја вас молим, не тумачите моје речи рђаво. Не говорим ја о данас и о сутра. Зла би та мудрост била која би тако кратко гледала. Ја сам своје око навикао да гледа много година унапред. А ко унапред гледа, кадар је догледати крај ономе што ће настати. Господар Цар — Бог нек му подари дуг и плодоносан век — ипак ће једнога дана подлећи закону божијем. Младоме краљу Урошу, изгледа, Господ није подарио довољно здрављаи крепости, колико је потребно да може понети гломазни терет брига државних. Ко ће тад помоћи, ко подржати младога владара? Мудрост младога себра и познавање државних послова, које му господар поверава већ сад, тада ће добро доћи престолу.
АЛТОМАН: Вараш се, превасходни! Од тога себра има међу нама и старијих и мудријих и ближих престолу, а пречи господару и цару и његовом пријемнику престола.
НОВАК: Нити ће понос српске властеле дозволити да јој никоговић господари!
НИКИФОР: То верујем и поштујем понос српске властеле, али не заборавите, господо, да је мудрост јача од поноса. Дечко је довољно мудар, те неће дозволити да га такав један час затече као нико-говића.
АЛТОМАН: А што би друго? За ноћ тек не може обући кожу племићску.
НИКИФОР У сићушној капљици воде има гдекад више мудрости но у читавом мору. Море џиновском снагом, вековима лупа о стену и не разбија је, а капља тихо и нечујно дуби камен и истроши га,
ВУКАШИН: Шта би та завијена мудрост хтела рећи?
НИКИФОР: Најјаснију мисао, војводо. Капљица зна да јој је посао дуг, па годинама дуби постојано и стрпе-љиво, увек исто место на које је први пут канула. Неће себар за ноћ обући одору племићску; тка је он као паук што своју мрежу тка, тка је мирно, стрпељиво, повучен у тихи угао, да никоме не смета и да му когод не поцепа ткиво; тка је он да буде готова за онај час кад је треба огрнути.
ВУКАШИН: Збориш, превасходни, као да нешто знаш што ми остали нисмо докучили. Реци нам, можда ћеш тиме учинити корист престолу на коме царује пријател. Византије.
НИКИФОР: Рећи ћу, али бојим се посумњаћете да је искрена.
НОВАК: Истина не може неискрена бити.
НИКИФОР: Истину ћу вам рећи, а ако мени не поверујете, време ће вам потврдити њу. Тај дечко, о коме данас с Ирезрењем говорите, стаће вам једнога дана раме уз раме...
СВИ: Како?
НИКИФОР: Као царски зет!
АЛТОМАН: Царски зет?
ВУКАШИН: То је већ смело!
НОВАК: То је премного!
НИКИФОР: Опростите понова! Видим да сам заметнуо раз-говор коме није ни време ни прилика.
ВУКАШИН: Ал’ кад си га већ заметнуо, кирије, истерај до краја и објасни нам откуда у тебе тако смела мисао?
НИКИФОР: Вештина државничке мудрости у томе је да зна, а не да казује како и којим путем зна.
ВУКАШИН: И вероватно у томе још: оно што зна да поуз-дано зна?
НИКИФОР: Тако је, војводо!
ВУКАШИН: Значи? Тешка реч коју си изрекао. . .
НИКИФОР: Тешка реч се обично у мозгу добро проваља пре но што сиђе на језик.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|