Nahod (tragedija u pet činova)/13
IV
NIKIFOR, PREđAŠNjI
NIKIFOR (Dolazi.): Pozdravnjam vas, svetla gospodo.
ALTOMAN: I mi tebe, prevashodni kirije!
NIKIFOR: Da ne zalutah? Rekoše mi da ovde sačekam, ako sam rad da pozdravim Cara pri povratku iz lova.
VUKAŠIN: Da, ovde, radi toga smo se i mi skupili.
NIKIFOR:Ja ću se onda povući dok vi svršite. (Pođe)
NOVAK: A što, kirije? Ostani! Možemo zajedno pozdraviti Gospodara.
NIKIFOR: Ipak ne, vojvodo: Vi mislite pozdraviti Gospodara i poželiti mu dobrodošlicu, pripitati ga za zdravlje i zadovoljstvo koje mu je lov doneo. Ja mislim pozdraviti ga i pozdraviti se s njim.
VUKAŠIN: Da nas ne misliš napuštati, kirije?
NIKIFOR: Mislim zamoliti Gospodara da me otpusti. Posao rad koga sam izaslan davno sam svršio, a kao gost sam već do dna iscrpeo gostoprimstvo carskoga dvora.
ALTOMAN: Ne možeta požaliti, prevashodstvo, da ti je bilo rđavo međ nama.
NIKIFOR: Međ vama sam, gospodo, proveo lepe časove i mnogo čemu se naučio.
VUKAŠIN: A zar si se mogao čemu naučiti od nas ti, iz kog se znanje i mudrost preliva?
NIKIFOR: Čovek se uči svud i uvek: — Savetnik sam Imperatorov, pa dužnost mi je da poznajem prilike na susednim prijateljskim dvorima. Kad se budem vratio u Vizantiju, zapitaće me Imperator šta sam video, šta sam saznao, te moram biti gotov da na ta pitanja dajem odgovor.
NOVAK: Pa jesi li nas dobro proučio?
NIKIFOR: Koliko sam umeo i mogao. Čovek ne može nikad sve saznati ni proučiti.
ALTOMAN: A čega si, prevashodni, u torbu saznanja više nabrao, dobra ili zla?
NIKIFOR: U svetu je uvek manje dobra nego zla.
ALTOMAN: Ali na dvoru?
NIKIFOR: Dvor nije van sveta.
NOVAK: Pa ti ćeš nas još i ocrniti pred tvojim Imperatorom?
NIKIFOR: O vama, velmože, ja nosim najlepše mišlenje; ali...
NOVAK: Dovrši reč!
NIKIFOR: Mislim na vašu moć o kojoj drukčije sudim.
VUKAŠIN: Kako razumeš to, kirije, našu moć?
NIKIFOR: Ima stvari koje se samo na jedan način mogu razumeti.
VUKAŠIN: Reci nam bar u čemu si našu nemoć zapazio?
NIKIFOR: Zar nije bolje povesti drugi razgovor?
ALTOMAN: Sad već, kad je pala reč...
VUKAŠIN: Kad si već pola izrekao, doreci reč.
NIKIFOR (Nećka se): Ta... najzad, reći ću. Zapazio sam, gospodo, da je na srpskom dvoru starija reč mladosti no mudrosti, starija reč neznanih no znanih, stariji savet sebra no velmoža.
NOVAK (Uvređeno): Oho, kirije, da li ti dobro odmeri taj sud?
VUKAŠIN: Bi l’ nam jasnije kazao tu malo tešku reč?
NIKIFOR: Oprostite, vas možda vređa moje mišljenje. Za-rekoh se, te ispovedih vama ono što sam mislio samo svom Imperatoru da saopštim.
ALTOMAN: Tim bolje što nam reče, jer možda ćemo te oprostiti jedne zablude.
VUKAŠIN: Da, prevashodni. Kad si se zarekao, a ti doreci. Ne možeš tek na polovini preseći reč koja u sebi ima uvrede.
NIKIFOR: Tako je, vojvodo. Ne bih ni sam želeo da mi reč ostane nejasna. Reći ću, a vi ćege reći: gle Grka kako olako sudi, po čemu li ga njegov imperator među mudre ubraja? Moram vam, dakle, reći otkud u meni takav sud. Sreo sam ovde gos-podu znatnu i uglednu, koja bi bila dika i dvo-rovima koji broje i vekove za sobom. Eto, gospo-dina vojvode Novaka, časne starine, pokrivene slavom i sedim vlasima. Svaka ta seda vlas je jedno iskustvo na koje bi se svaki presto rado oslonio. Pa evo vojvode Altomana, visoka plemića, čiji se rod povlači kroz tolike vekove i čija je plemenitost ponos i ukras dvora vladarskog; pa gospode Mrnjačevića, međ kojima gospodin vojvoda Vukašin blista razumom i mudrošću, te je kadar i dostojan poneti i teret briga državnih. Pa gde je još ostala sjajna vlastela; umni gospodin Oliver i svetli knez Voihna, moćni vojvoda Dejan i hrabri Kazanac Borilo, i gospodin Branko iz Ohrida, i krotki Pribac Hrebeljanović i mudri gospodin Buća i već redom vlastela, koja su oko srpskog dvora skupljena. Retko je koji vladalac imao tu sreću da mu se oko prestola
nađe čitava kita tako ugledne i mudre vlastele. Pa ipak gospodo, sva ta vlastela danas nema reč. Ni ugled, ni poreklo, ni godine, ni iskustvo na dvoru srpskom nije starije od reči i saveta jednoga dečka, kažu porekla vrlo sumnjivog, s kojim gos-podar srpski deli svu brigu državnu pa — možda i vlast.
NOVAK: Čekao sam ti, kirije, kraj besedi, jer početak nije bio loš.
NIKIFOR: A kraj?
NOVAK: Kraj je naopak.
NIKIFOR: Možda ja naopako vidim stvar, te mi je i sud pogrešan. Voleo bih da ga ispravim.
VUKAŠIN: Razumem, prevashodni, na koga se odnosi tvoja reč. . .
ALTOMAN: Na nahoda.
VUKAŠIN: Zar u vas kraj imperatora nema sluga viših i nižih, odajnika i peharnika, štitonoša i stotnika, pisara i čitača, stavnika i konjodržaca, psara i sokolara. Ako ih ima, ovi se, je li na-laze kraj imperatora češće no vizantijska vla-stela i mudraci, — ali, to ne znači da imperator sa njima obavlja državne poslove.
NIKIFOR:Tako je odista, vojvodo. Samo što u nas, te sluge više i niže, nemaju i na saboru reč.
ALTOMAN: To je istina!
NIKIFOR: A istina je još i to, da kod nas imperator sa slugama višim i nižim ne vodi razgovore o državnim poslovima. Ne pišu u nas sluge zakone i carske povenje; niti sluge daju savete impera-toru. U nas sluga služi, mudrac mudruje, a vla-stela gospoduje. Svak na svom kestu, to je red u državi.
VUKAŠIN: Drugače nije ni u nas. I mladić taj — zovi ga slugom, ili sebrom, ili Momirom, — kako ti je drago — tek on...
NIKIFOR: Dozvoli, velemožni, da ti misao prihvatim i nastavim. U mladića tog zbklja je toliko mudrosti i znanja, koje je pocrpao na našim visokim školama, da Car ne može drugače do zapostaviti svu svoju vlastelu i s njim deliti brige državne uprave.
NOVAK: Ta nije samo u njega mudrosti!
NIKIFOR: I mudrosti i hitrine razuma. Ja tome detetu predviđam sjajnu budućnost i teško da se neće presto na njega kadgod i čvršće nasloniti, a sebar nikogović, kad se vlasti dočepa, umeće bolje vladati no mnogi koji su na prestolu rođeni. Istorija nam kazuje to: Imperator Justin je čuvao svinje u planini; Justinijan je seljački sin; Foka je bio običan vojnik, a Vasilije konjušar. RBihovoj slavi i veličini to nije smetalo.
NOVAK: Ma gde si zaošijao, prevashodni kirije, te govo-riš čak o vladanju kod živa i zdrava Cara?
NIKIFOR: Ja vas molim, ne tumačite moje reči rđavo. Ne govorim ja o danas i o sutra. Zla bi ta mudrost bila koja bi tako kratko gledala. Ja sam svoje oko navikao da gleda mnogo godina unapred. A ko unapred gleda, kadar je dogledati kraj onome što će nastati. Gospodar Car — Bog nek mu podari dug i plodonosan vek — ipak će jednoga dana podleći zakonu božijem. Mladome kralju Urošu, izgleda, Gospod nije podario dovoljno zdravljai kreposti, koliko je potrebno da može poneti glomazni teret briga državnih. Ko će tad pomoći, ko podržati mladoga vladara? Mudrost mladoga sebra i poznavanje državnih poslova, koje mu gospodar poverava već sad, tada će dobro doći prestolu.
ALTOMAN: Varaš se, prevashodni! Od toga sebra ima među nama i starijih i mudrijih i bližih prestolu, a preči gospodaru i caru i njegovom prijemniku prestola.
NOVAK: Niti će ponos srpske vlastele dozvoliti da joj nikogović gospodari!
NIKIFOR: To verujem i poštujem ponos srpske vlastele, ali ne zaboravite, gospodo, da je mudrost jača od ponosa. Dečko je dovoljno mudar, te neće dozvoliti da ga takav jedan čas zateče kao niko-govića.
ALTOMAN: A što bi drugo? Za noć tek ne može obući kožu plemićsku.
NIKIFOR U sićušnoj kapljici vode ima gdekad više mudrosti no u čitavom moru. More džinovskom snagom, vekovima lupa o stenu i ne razbija je, a kaplja tiho i nečujno dubi kamen i istroši ga,
VUKAŠIN: Šta bi ta zavijena mudrost htela reći?
NIKIFOR: Najjasniju misao, vojvodo. Kapljica zna da joj je posao dug, pa godinama dubi postojano i strpe-ljivo, uvek isto mesto na koje je prvi put kanula. Neće sebar za noć obući odoru plemićsku; tka je on kao pauk što svoju mrežu tka, tka je mirno, strpeljivo, povučen u tihi ugao, da nikome ne smeta i da mu kogod ne pocepa tkivo; tka je on da bude gotova za onaj čas kad je treba ogrnuti.
VUKAŠIN: Zboriš, prevashodni, kao da nešto znaš što mi ostali nismo dokučili. Reci nam, možda ćeš time učiniti korist prestolu na kome caruje prijatel. Vizantije.
NIKIFOR: Reći ću, ali bojim se posumnjaćete da je iskrena.
NOVAK: Istina ne može neiskrena biti.
NIKIFOR: Istinu ću vam reći, a ako meni ne poverujete, vreme će vam potvrditi nju. Taj dečko, o kome danas s Irezrenjem govorite, staće vam jednoga dana rame uz rame...
SVI: Kako?
NIKIFOR: Kao carski zet!
ALTOMAN: Carski zet?
VUKAŠIN: To je već smelo!
NOVAK: To je premnogo!
NIKIFOR: Oprostite ponova! Vidim da sam zametnuo raz-govor kome nije ni vreme ni prilika.
VUKAŠIN: Al’ kad si ga već zametnuo, kirije, isteraj do kraja i objasni nam otkuda u tebe tako smela misao?
NIKIFOR: Veština državničke mudrosti u tome je da zna, a ne da kazuje kako i kojim putem zna.
VUKAŠIN: I verovatno u tome još: ono što zna da pouz-dano zna?
NIKIFOR: Tako je, vojvodo!
VUKAŠIN: Znači? Teška reč koju si izrekao. . .
NIKIFOR: Teška reč se obično u mozgu dobro provalja pre no što siđe na jezik.
|