Наход (трагедија у пет чинова)/10
ДРУГИ ЧИН
Радна одаја у двору. С једне стране два свода од којих у задњем велики прозор са многобројним окнима, који гледа у призренску равницу. У дну се степенима пење у пропуст кроз дебели градски зид и улази на отворену терасу под стубовима која се догледа. С леве стране, више у дну, један улаз застрт завесом, а напред на нарочитом поду велики дрвени сто по коме разбацане старе књиге, повеље, пергаменти. Између зида и стола обична столица, за њом у зиду четвртаста ниша са једном даском по средини, пуна старих књига. У дну стола с поља, на нарочитом узвишењу, Душанова столица и на столу нарочита налоња на којој он пише.
I
МОМИР, ГРОЗДАНА
МОМИР (Седи за столом, претрпан повељама и књигама, дубоко заривен у рад.)
ГРОЗДАНА (Силази са терасе обазриво. Кад стигне на последње одмориште, она се наслања на наслон.): Упек ту, увек међ књигама?
МОМИР (Изненади се и узнемирено устаје).
ГРОЗДАНА (Слазећи.): Благо књигама!
МОМИР: Царичице!
ГРОЗДАНА (Изненађена и прекорно.): Зар не Гроздана? Зашто ме друкче зовеш... као туђинац?
МОМИР (Збуњено.): Не знам, али не смем те више звати именом!
ГРОЗДАНА: Не смеш? Ко ти брани то? Ја желим да ме зовеш именом којим ме блиски зову. Ко ми је ближи од тебе?
МОМИР: О, Царичице, када би знала или, када би хтела знати, колико смо ми далеко једно од другога!
ГРОЗДАНА (Изненађено): Од кад и зашто? Ти досад ниси тако мислио.
МОМИР: Добро рече, нисам мислио досад! Знао сам, а нисам мислио. Борио сам се дуго са собом; успављивао сам разум, гушио савест и рвао са мудрошћу... Све, све сам чинио што би ме удалило од дужности, а одвело ме ближе злочину.
ГРОЗДАНА: Је ли то какав рђав сан који си уснио, или намера да ми срце страхом запојиш? О каквом злочину говориш?
МОМИР: О нашој љубави.
ГРОЗДАНА: Па, зар је љубав злочин?
МОМИР: Љубав не, она је врлина; она је најчистији, најплеменитији исток душе човекове. Али је моја љубав злочин, као што узвишена вера хришћанска, за време римских цезара, беше злочин.
ГРОЗДАНА: Шта је то што се у тебе изменило; шта те је завело, а шта помело? Говори језиком, који ће ме умирити; говори јасније.
МОМИР: Говорићу јасније, али то ће бити реч оптужбе,
ГРОЗДАНА: Оптужбе? Кога ћеш оптужити?
МОМИР: Себе, јер сам ја кривац, ја сам злочинац!
ГРОЗДАНА: А злочин ти је љубав?
МОМИР: Да!
ГРОЗДАНА: Говори, оптужуј се; ја ћу те бранити!
МОМИР: О, Царичице!
ГРОЗДАНА: Слушам те!
МОМИР: Ја нисам, Царичице, крио од тебе ко сам и шта сам ја?
ГРОЗДАНА: Не!
МОМИР: Али сам од себе крио, и ту лежи заметак моме злочину. Да нисам крио себи и својој савести, зар бих ја, бедно находче, дете незнане мајке и оца, дигнуто с друма, из прашине, зар бих ја смео посегнути тако високо, зар бих ја смео, ма и погледом, дотаћи се подножја царског престола? Зар не помислих никада да сунце греје и бедну бубицу тамо доле, у прашини; али тешко њој, ако узлети међу зраке где ће крила спржити. А ја потегох да се дотакнем и самога сунца. Ах, тешко мени бедноме!
ГРОЗДАНА: Је ли то све чим себе оптужујеш?
МОМИР: Не, није све! Дигнут из прашине, великодушјем Господаревим, васпитан његовим старањем, доведен овде под светли царски кров и засут милошћу престола, која не озарава увек ни оне који су под хермелином рођени, чиме ја све то одужујем? Неблагодарношћу, јер разривам дом који ме је доброчинством покрио; издајством, јер, најмањи и најбеднији међу поданицима му, потегао сам прљавом руком да оскрнавим светост престола; злочином, јер велике и мудре намере Господареве, да престолу обезбеди сјај, а величину држави, себичношћу ометам.
ГРОЗДАНА (После извесне паузе.): Рекао си оптужбу до краја, сад чуј и одбрану.
МОМИР: Шта је то што ме може одбранити? Ко се о савест огреши, не одбрани се речима!
ГРОЗДАНА: Не можда речима мудрости, али речима срца.
МОМИР (Боно.): Речима срца? Срце ме је и завело.
ГРОЗДАНА: Оно ће те и извести, пођи за њим. Срце је искренији саветник од разума. Разум је хладан и суров, гдекад и немилостив; он по приликама подешава своје савете; он пред силом размишља, а пред тешкоћама малодушан је. Срце не пита за прилике, не стрепи пред тешкоћама и пред силом, не размишља се, већ одлучно ломи све препоне. Повери се срцу, ако хоћеш да чујеш искрену пре-суду твоме злочину. Кад би у стварима срца ра-зум доносио пресуду, било би бесмислено, као и у стварима разума, кад би срце судило.
МОМИР: Младост је то дивна, невина, непорочна мла-дост, Царичице, што из тебе говори.
ГРОЗДАНА: Она, да, и зато је чуј, јер је топла и искрена њена реч. Дигао си се из прашине, али, дижући се, ти ниси стресао само прах са доламе, већ си и душу умио мудрошћу, Погледај колико је њих, око нас, који рођени под хермелином слазе у пра-шину! И шта је више, шта је достојније: да ли као син незнана оца дићи се и бити знан, или од знана оца спустити се и собом име очево свући у прашину ? Бојиш се висине престола и сјаја, који та висина расипа, а заборављаш колико се пута с те висиие разастире мрак. Сам си ми ка-зивао како је често пута прњаво сунце које са византијскога престола обасјава свет. И рекао си ми због чега је то. Као што пламичак на светиљци облетају гомиле црних бубица те заклањају светлост, тако и око сунца, које треба с престола да сја, облетају гомиле црних и прљавих душица, те му заклањају зрак и тсплоту. И кад ти, чисте душе и умивен мудрошћу, хоћеш да приђеш пре-столу, зазиреш зар пред том помишљу и називаш је издајством и неблагодарношћу. Вараш се, Момире, благодарност је то и служба престолу, када га опколе и допуне му сјај људи здрава срца и чисте душе, наоружани знањем и мудрошћу.
МОМИР: Ох, како дивно збориш!
ГРОЗДАНА: Ти си ме учио! Говорим искреношћу и мудро-шћу коју си ми ти у душу улио, учећи ме од ма-лена да познам око себе свет и прилике. Кад си ми читао старе књиге и причао о философији, питала сам се увек: што ће мени то? Ево, сад појмим, сад кад су први таласи живота грубо пљу-снули о моју душу и кад сам кадра да их наоружана дочекам.
МОМИР: Ти потцењујеш тешкоће живота, а прецењујеш науке које сам ти дао. Зовеш ме ближе престолу а заборављаш најтежи део оптужбе коју изрекох, да моја близина омета и мудре намере Господа-реве да престолу обезбеди сјај и величину држави.
ГРОЗДАНА: Господар Цар, мој светли родитељ, саградио је царевину и престо високо узнео оружјем и мудрошћу; нек тиме и очува тековину ту. Тргујући срцима, Византија се подигла, и зато баш, ти си ми казивао, трули су стубови њене величине. Ка-зивао си ми једнога императора који је целом свету познат са своје мудрости, који је земљи својој подарио законе и узнео углед престола. Беше ли то Јустинијан?
МОМИР: Он, да!
ГРОЗДАНА: Њему, је л’ мудрост, којом је управљао државом није налагала да тргује срцем, већ је с висине престола сишао и из прашине подигао друга срцу свом? Зар под плаштом, којим је застрт престо, не сме срце куцати; зар је царска одора хаљина под којом мрзне осећај и зар је круна беочуг који срца окива?
МОМИР (Усхићен): Ох, како дивно говориш!
ГРОЗДАНА: Ал’ те не убедих, је л?
МОМИР: Како бих био срећан, да могу бити убеђен!
ГРОЗДАНА: Чуј, ја сам ти чула оптужбу, а ти моју одбрану, сад је на реду пресуда!
МОМИР: Изреци је!
ГРОЗДАНА: Заблуделоме, када се врати на први пут, мајка је милостивија но што је била раније, док још није скретао с пута тог.
МОМИР (Прими руку коју му је пружила и привлачи је себи): Не разумем те!
ГРОЗДАНА: Што ти никад нисам допустила. . .
МОМИР (Разумео је, усхићен.): Допушташ сад?. .
ГРОЗДАНА: Али само као казну тешкоме злочинцу.
МОМИР (Грлећи је.): Ох, како је неки пут слатко бити злочинац! (Хоће да је пољуби).
ГРОЗДАНА (Тргне се): Не! То не!
МОМИР: Немилостивнице! Довести жедна до извора, па му рећи: не! Зашто не?
ГРОЗДАНА: Јер пољубац, први наш пољубац, биће наша за-клетва.
МОМИР: Па нек буде заклетва.
ГРОЗДАНА: Кад будеш снажнији, кад ти из душе ишчезне колебање. (Глас рога с поља, Гроздана се тргне из загрљаја.)
МОМИР Господар се враћа из лова.
ГРОЗДАНА: Морам мајци, да Цара с бедема поздравимо.
МОМИР: А ја у сусрет1
ГРОЗДАНА: Збогом! (Пође журно).
МОМИР (За њом): Кад?
ГРОЗДАНА (На излазу): Кад будеш снажнији!.. (Оде).
МОМИР (Гледа дуго за њом. С поља ее чује клицање; „Живио Цар“ — „Вив л Амперер!“ — „Евива л Императоре!" — Он журно одлази у сусрет. Фанфаре.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|