Nahod (tragedija u pet činova)/10
DRUGI ČIN
Radna odaja u dvoru. S jedne strane dva svoda od kojih u zadnjem veliki prozor sa mnogobrojnim oknima, koji gleda u prizrensku ravnicu. U dnu se stepenima penje u propust kroz debeli gradski zid i ulazi na otvorenu terasu pod stubovima koja se dogleda. S leve strane, više u dnu, jedan ulaz zastrt zavesom, a napred na naročitom podu veliki drveni sto po kome razbacane stare knjige, povelje, pergamenti. Između zida i stola obična stolica, za njom u zidu četvrtasta niša sa jednom daskom po sredini, puna starih knjiga. U dnu stola s polja, na naročitom uzvišenju, Dušanova stolica i na stolu naročita nalonja na kojoj on piše.
I
MOMIR, GROZDANA
MOMIR (Sedi za stolom, pretrpan poveljama i knjigama, duboko zariven u rad.)
GROZDANA (Silazi sa terase obazrivo. Kad stigne na poslednje odmorište, ona se naslanja na naslon.): Upek tu, uvek međ knjigama?
MOMIR (Iznenadi se i uznemireno ustaje).
GROZDANA (Slazeći.): Blago knjigama!
MOMIR: Caričice!
GROZDANA (Iznenađena i prekorno.): Zar ne Grozdana? Zašto me drukče zoveš... kao tuđinac?
MOMIR (Zbunjeno.): Ne znam, ali ne smem te više zvati imenom!
GROZDANA: Ne smeš? Ko ti brani to? Ja želim da me zoveš imenom kojim me bliski zovu. Ko mi je bliži od tebe?
MOMIR: O, Caričice, kada bi znala ili, kada bi htela znati, koliko smo mi daleko jedno od drugoga!
GROZDANA (Iznenađeno): Od kad i zašto? Ti dosad nisi tako mislio.
MOMIR: Dobro reče, nisam mislio dosad! Znao sam, a nisam mislio. Borio sam se dugo sa sobom; uspavljivao sam razum, gušio savest i rvao sa mudrošću... Sve, sve sam činio što bi me udalilo od dužnosti, a odvelo me bliže zločinu.
GROZDANA: Je li to kakav rđav san koji si usnio, ili namera da mi srce strahom zapojiš? O kakvom zločinu govoriš?
MOMIR: O našoj ljubavi.
GROZDANA: Pa, zar je ljubav zločin?
MOMIR: Ljubav ne, ona je vrlina; ona je najčistiji, najplemenitiji istok duše čovekove. Ali je moja ljubav zločin, kao što uzvišena vera hrišćanska, za vreme rimskih cezara, beše zločin.
GROZDANA: Šta je to što se u tebe izmenilo; šta te je zavelo, a šta pomelo? Govori jezikom, koji će me umiriti; govori jasnije.
MOMIR: Govoriću jasnije, ali to će biti reč optužbe,
GROZDANA: Optužbe? Koga ćeš optužiti?
MOMIR: Sebe, jer sam ja krivac, ja sam zločinac!
GROZDANA: A zločin ti je ljubav?
MOMIR: Da!
GROZDANA: Govori, optužuj se; ja ću te braniti!
MOMIR: O, Caričice!
GROZDANA: Slušam te!
MOMIR: Ja nisam, Caričice, krio od tebe ko sam i šta sam ja?
GROZDANA: Ne!
MOMIR: Ali sam od sebe krio, i tu leži zametak mome zločinu. Da nisam krio sebi i svojoj savesti, zar bih ja, bedno nahodče, dete neznane majke i oca, dignuto s druma, iz prašine, zar bih ja smeo posegnuti tako visoko, zar bih ja smeo, ma i pogledom, dotaći se podnožja carskog prestola? Zar ne pomislih nikada da sunce greje i bednu bubicu tamo dole, u prašini; ali teško njoj, ako uzleti među zrake gde će krila spržiti. A ja potegoh da se dotaknem i samoga sunca. Ah, teško meni bednome!
GROZDANA: Je li to sve čim sebe optužuješ?
MOMIR: Ne, nije sve! Dignut iz prašine, velikodušjem Gospodarevim, vaspitan njegovim staranjem, doveden ovde pod svetli carski krov i zasut milošću prestola, koja ne ozarava uvek ni one koji su pod hermelinom rođeni, čime ja sve to odužujem? Neblagodarnošću, jer razrivam dom koji me je dobročinstvom pokrio; izdajstvom, jer, najmanji i najbedniji među podanicima mu, potegao sam prljavom rukom da oskrnavim svetost prestola; zločinom, jer velike i mudre namere Gospodareve, da prestolu obezbedi sjaj, a veličinu državi, sebičnošću ometam.
GROZDANA (Posle izvesne pauze.): Rekao si optužbu do kraja, sad čuj i odbranu.
MOMIR: Šta je to što me može odbraniti? Ko se o savest ogreši, ne odbrani se rečima!
GROZDANA: Ne možda rečima mudrosti, ali rečima srca.
MOMIR (Bono.): Rečima srca? Srce me je i zavelo.
GROZDANA: Ono će te i izvesti, pođi za njim. Srce je iskreniji savetnik od razuma. Razum je hladan i surov, gdekad i nemilostiv; on po prilikama podešava svoje savete; on pred silom razmišlja, a pred teškoćama malodušan je. Srce ne pita za prilike, ne strepi pred teškoćama i pred silom, ne razmišlja se, već odlučno lomi sve prepone. Poveri se srcu, ako hoćeš da čuješ iskrenu pre-sudu tvome zločinu. Kad bi u stvarima srca ra-zum donosio presudu, bilo bi besmisleno, kao i u stvarima razuma, kad bi srce sudilo.
MOMIR: Mladost je to divna, nevina, neporočna mla-dost, Caričice, što iz tebe govori.
GROZDANA: Ona, da, i zato je čuj, jer je topla i iskrena njena reč. Digao si se iz prašine, ali, dižući se, ti nisi stresao samo prah sa dolame, već si i dušu umio mudrošću, Pogledaj koliko je njih, oko nas, koji rođeni pod hermelinom slaze u pra-šinu! I šta je više, šta je dostojnije: da li kao sin neznana oca dići se i biti znan, ili od znana oca spustiti se i sobom ime očevo svući u prašinu ? Bojiš se visine prestola i sjaja, koji ta visina rasipa, a zaboravljaš koliko se puta s te visiie razastire mrak. Sam si mi ka-zivao kako je često puta prnjavo sunce koje sa vizantijskoga prestola obasjava svet. I rekao si mi zbog čega je to. Kao što plamičak na svetiljci obletaju gomile crnih bubica te zaklanjaju svetlost, tako i oko sunca, koje treba s prestola da sja, obletaju gomile crnih i prljavih dušica, te mu zaklanjaju zrak i tsplotu. I kad ti, čiste duše i umiven mudrošću, hoćeš da priđeš pre-stolu, zazireš zar pred tom pomišlju i nazivaš je izdajstvom i neblagodarnošću. Varaš se, Momire, blagodarnost je to i služba prestolu, kada ga opkole i dopune mu sjaj ljudi zdrava srca i čiste duše, naoružani znanjem i mudrošću.
MOMIR: Oh, kako divno zboriš!
GROZDANA: Ti si me učio! Govorim iskrenošću i mudro-šću koju si mi ti u dušu ulio, učeći me od ma-lena da poznam oko sebe svet i prilike. Kad si mi čitao stare knjige i pričao o filosofiji, pitala sam se uvek: što će meni to? Evo, sad pojmim, sad kad su prvi talasi života grubo plju-snuli o moju dušu i kad sam kadra da ih naoružana dočekam.
MOMIR: Ti potcenjuješ teškoće života, a precenjuješ nauke koje sam ti dao. Zoveš me bliže prestolu a zaboravljaš najteži deo optužbe koju izrekoh, da moja blizina ometa i mudre namere Gospoda-reve da prestolu obezbedi sjaj i veličinu državi.
GROZDANA: Gospodar Car, moj svetli roditelj, sagradio je carevinu i presto visoko uzneo oružjem i mudrošću; nek time i očuva tekovinu tu. Trgujući srcima, Vizantija se podigla, i zato baš, ti si mi kazivao, truli su stubovi njene veličine. Ka-zivao si mi jednoga imperatora koji je celom svetu poznat sa svoje mudrosti, koji je zemlji svojoj podario zakone i uzneo ugled prestola. Beše li to Justinijan?
MOMIR: On, da!
GROZDANA: Njemu, je l’ mudrost, kojom je upravljao državom nije nalagala da trguje srcem, već je s visine prestola sišao i iz prašine podigao druga srcu svom? Zar pod plaštom, kojim je zastrt presto, ne sme srce kucati; zar je carska odora haljina pod kojom mrzne osećaj i zar je kruna beočug koji srca okiva?
MOMIR (Ushićen): Oh, kako divno govoriš!
GROZDANA: Al’ te ne ubedih, je l?
MOMIR: Kako bih bio srećan, da mogu biti ubeđen!
GROZDANA: Čuj, ja sam ti čula optužbu, a ti moju odbranu, sad je na redu presuda!
MOMIR: Izreci je!
GROZDANA: Zabludelome, kada se vrati na prvi put, majka je milostivija no što je bila ranije, dok još nije skretao s puta tog.
MOMIR (Primi ruku koju mu je pružila i privlači je sebi): Ne razumem te!
GROZDANA: Što ti nikad nisam dopustila. . .
MOMIR (Razumeo je, ushićen.): Dopuštaš sad?. .
GROZDANA: Ali samo kao kaznu teškome zločincu.
MOMIR (Grleći je.): Oh, kako je neki put slatko biti zločinac! (Hoće da je poljubi).
GROZDANA (Trgne se): Ne! To ne!
MOMIR: Nemilostivnice! Dovesti žedna do izvora, pa mu reći: ne! Zašto ne?
GROZDANA: Jer poljubac, prvi naš poljubac, biće naša za-kletva.
MOMIR: Pa nek bude zakletva.
GROZDANA: Kad budeš snažniji, kad ti iz duše iščezne kolebanje. (Glas roga s polja, Grozdana se trgne iz zagrljaja.)
MOMIR Gospodar se vraća iz lova.
GROZDANA: Moram majci, da Cara s bedema pozdravimo.
MOMIR: A ja u susret1
GROZDANA: Zbogom! (Pođe žurno).
MOMIR (Za njom): Kad?
GROZDANA (Na izlazu): Kad budeš snažniji!.. (Ode).
MOMIR (Gleda dugo za njom. S polja ee čuje klicanje; „Živio Car“ — „Viv l Amperer!“ — „Eviva l Imperatore!" — On žurno odlazi u susret. Fanfare.)
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|