Наход (трагедија у пет чинова)/1
ЧИН ПРВИ
Пред бедемом призренскога града поље. Од капије, која је на средини градскога платна, води широка стаза низ брдо на коме је град. Овде и онде по које дрво; под једним напред камени сто и клупа од камена. На столу мачеви, стреле и гитара.
Позорница пуна. Витезови нормански, франачки, сицилијански и други, у разноликом оделу. Међу њима и по који српски властелин. Сви они образују разне групе и живо разговарају међу собом. Међу тим групама крећу се валети, кнехтови, пажеви, слуге племићске, соколари са соколима на руци и псари који воде хртове о ланчевима.
У групи која је дубоко назад, види се грчки изасланик Никифор, којега су такође опколили племићи те воде разговор с њим. У групи су око стола Де Карабела, Де Броњар, Д’Артевелд, Пондебоа, Кастарел, Ролон. Једни стоје, а други седе на каменој клупи.
I
ВИШЕ ПЛЕМИЋА У ГРУПИ ОКО СТОЛА
Казуј, казуј нам даље!
Д’ АРТЕВЕЛД (Наставља казивање): ... Тад паде Гвискару у део да пође на двор Краља Едварда енглескога и однесе му важне поруке од Краља Филипа францускога. Тешко му је било одвојити се од мале Флорисе због које је досада већ четири пута лио крв, и он одлучи да је поведе као свога пажа.
ДЕ КАРАБЕЛА: Брависимо!
Д’ АРТЕВЕЛД: Тако и учини. Али енглески Краљ Едвард, за којега веле да је имао добар стомак и меко срце, уочи на том пажу необичне кукове, и од тога тренутка све поруке које би Гвискар имао да поднесе Краљу, морао је чинити преко пажа свог. Тога ради почне он журити да скрати своје бављење, а Краљ отезати са одговором. Кад то оде у недоглед, Гвискар одлучи да напусти Краљев двор и без његових опорука.
КАСТАРЕЛ: Досадило му краљево меко срце. (Смех).
Д’ АРТЕВЕЛД: А Краљ, чувши то, одлучи да најјаснијим разлозима спречи Гвискаров одлазак. Једне вечери, кад је овај излазио из краљевих купатила, сретну га четири снажна човека и нападну мачевима.
УРЛИК РОЛОН: Охо, то је био врло гостољубив краљ!
Д’ АРТЕВЕЛД: Другом једном приликом, кад је изјахао са Краљевим витезима, једна му стрела скиде шешир.
БАЛДЕМЕРО: А требало је, можда, главу да му скине?
Д’ АРТЕВЕЛД: Кад виде да ће због пажа свог оставити главу у Енглеској, а десило се још да су маломе пажу почеле отешњавати чакшире у појасу...
ДЕ БРОЊАР: Значи да се гостољубиви краљ побринуо да мали паж буде добро угошћен.
Д’ АРТЕВЕЛД: ... Тад Гвискар преломи ствар. Оде самоме краљу и замоли га да му дозволи повратак у Француску, а из благодарности на гостољубљу да прими на дар пажа његовог.
ПОНДЕБОА: То није било витешки!
УРЛИК РОЛОН: Али је било мудро.
КАСТАРЕЛ: И од тренутка, кад је Флориса престала бити верна, престале су и Гвискареве витешке обавезе.
Д’ АРТЕВЕЛД: Краљ благонаклоно прими дар и, као уздзрје, подари Гвискару десет телећих кожа, сребрни пехар, оковани тулац и једнога хрта и хртицу са повељом која тврди, да су претци тих хртова оштењени у двору Краљева Плантађенета.
ПОНДЕБОА: Богат дар!
Д’ АРТЕВЕЛД: И син тога пса је, господо, мој Ајакс, а син тога Гвискара сам ја. Сад већ можете разумети што се ја толико поносим мојим Ајаксом. Роберте! Роберте, уштво фландријска, зар ја увек морам два пута да поновим твоје име да се ти један пут одазовеш. Изведи напред Ајакса!
РОБЕРТ (Излази напред водећи хрта).
Д’ АРТЕВЕЛД: То је главом Ајакс, господо!
БАЛДОМЕРО: Одиста, витеже, у њ се можеш поуздати!
Д’ АРТЕВЕЛД: Као у најбољега друга и пријатеља, Пета је година како сам се откинуо и лутам од двора до двора, жељан витешких подвига, и Ајакс ме свуда прати и чува.
РОБЕРТ: И ја, господару!
Д’ АРТЕВЕЛД: Ти, безбожни ленивче, не вредиш ни колико реп Ајаксов. Радије бих дао да теби главу ишчупају но једну длаку Ајаксову. Хоћете ли, господо, да вам што ближе кажем и о рођењу Ајаксовом?
ДЕ БРОЊАР: Доста већ о том Ајаксу! Тек ваљда није било и каквог романа измеђ мајке кучке и оца пса?
Д’ АРТЕВЕЛД (Увређен): Да оца пса, али племенитијег од сваког варешког племића.
ДЕ БРОЊАР (Плане и трза мач.): Витеже, обожаваоче псећег племства, понови ту реч на мачу.
Д’ АРТЕВЕЛД (Скочи и трза мач): Зашто не? Мач ми је хитрији од језика. (Покрет међу осталима.)
ДЕ БРОЊАР: А језик хитрији од памети!
Д’ АРТЕВЕЛД: Мудрост је калуђерска врлина, а витешка је мач.
ДЕ БРОЊАР: Дакле, Поакажи ко с на мачу! (Укрштају мачеве, живљи покрет међу осталима).
УРЛИК РОЛОН (Својим мачем раставља их): Витези! Ви се нећете тући овде на догледу гостољубивих царских дворова. Гости сте царски, а витешки је закон поштовати домаћинов праг. Увређени, шта ти увредилац дугује?
ДЕ БРОЊАР: Дугује ми крв за увреду.
УРЛИК РОЛОН: Увредиоче, можеш ли крв искупити извином?
Д’ АРТЕВЕЛД: Јевтинија је крв!
УРЛИК РОЛОН: Одлучили сте! Данас је царски лов, не смемо својим размирицама реметити свечаност. Након три дана, кад се сврши лов, борићете се пред сведоцима, све док крв не реши ваш спор. Је л’ тако, витезови?
ДЕ БРОЊАР, Д’ АРТЕВЕЛД И ВИШЕ ЊИХ (Спуштајући мачеве): Тако је! (У групи око Никифора гласан смех и чују се делови појединих реченица: „Боље је, ипак је боље то!“ — „Ја бих радије пристао да ме изгнају “ — „Шта ћете, свака земља има своје законе, а сваки закон своје ћуди!“)
КАСТАРЕЛ (Пришао је групи која је под бедемом и обраћа се једноме соколару који држи сокола на руци): Би л’ смео рећи да је хитрији од моје стреле?
СОКОЛАР: Хитар је као стрела, господару, па ипак не знам стрелу из твоје руке.
КАСТАРЕЛ: Бржа је од муње.
СОКОЛАР: Благо твојој руци!
КАСТАРЕЛ: Окушаћемо у лову да их упоредо пустимо, ја стрелу, а ти сокола.
ПОНДЕБОА (Који је пришао био групи у дну, довикује неком напоље): Пребаци доламу по сапима и обеси тулац о бок!
БАЛДОМЕРО (У групи око стола, обраћа се Сицилијанцу): Витеже, ето гитаре лежи узалуд, а сунце, које је јутрос најпре поздравило твоју Сицилију, ено се јавља иза планине. Зар не би песмом да јој пошљеш поздрав?
УРЛИК РОЛОН: Ал’ оном песмом, којом си нас већ очарао.
ДЕ КАРАБЕЛА: Далеко је Сицилија, да бих је одавде могао поздравити.
БАЛДОМЕРО: Што даље земља која је родила, топлији поздрав који јој се шаље из туђине.
КАСТАРЕЛ (Који се вратио групи.): Реци, Родериже: што даље драга која те је првим осмехом озарила, топлији поздрав који јој се шаље из туђине.
БАЛДОМЕРО: Хајде и тако, ал’ нек нам витез Помпео каже то уз гитару.
ДЕ КАРАБЕЛА (Узима са стола гитару и пева.):
Кардучијо,
О Кардучијо, ма бела!
На мору си ме срела
Још када бејах млад,
И твоја уста зрела
На моја уста врела
Вечерњи домами хлад,
О, Кардучијо, ма бела!
Да ли се сећаш? Наранџин просипао се цвет
И маслиново лишће дрхтало више нас,
И горе, далеко, бистри трептао глас
К’о мисли једне млад, птичији лет,
О, Кардучио, о белисима!
А на пут,
А на пут када кретох,
Ја твоје очи сретох
Свуд куд ме води пут;
Нит’ икад с ума сметох
Косе у које сплетох
Свог срца сваки кут,
На пут, о белисима, када кретох,
И свуда на том путу, као смех разуздан твој,
За мном се вере, светли, кривудав, танки пут
И месечине мирис, и сочни лимун жут,
И насмејаних звезда на плавом небу рој,
О, Кардучио, о карисима!
Па и сад,
И сад, гле! Мирис струји
И чуј! То море бруји
Ко да се грлимо ми.
У бури и олуји,
Кад вихор витла и хуји,
Свуда се смејеш ти
Ко сунце, о карисима, у олуји!
УРЛИК РОЛОН: Хвала, витеже! Жалим, тзко ми Бога, што никад нисам умео ни волети ни тако топло певати љубави.
Д’ АРТЕВЕЛД: Ја не знам љубавних песама; јер, најзад, ко би и упамтио толико песама колико сам ја драгана променио!
БАЛДОМЕРО: У нас једна стара пословица каже: „Не мењај оно што опашеш о бедра, а мењај оно што притиснеш на недра".
ДЕ БРОЊАР: А и где би ми, витези луталице, могли остати верни једној љубави. Може ли лептир остати ве ран једном цвету?
ДЕ КАРАБЕЛА (Са уздахом): Може, ономе из којега је прву сласт посркао.
КАСТАРЕЛ (Допуњујући га): У успомени. Ма ко ће још данас у успоменама живети?
ПОНДЕБОА: У нас се прича једна прича о витезу Филиберту од Боавила и плавокосој Марго, у којој се казује да се прва љубав никад не заборавља. Ако ћете слушати, ја ћу вам је рећи.
ВИШЕ ЊИХ: Хоћемо, казуј!
ПОНДЕБОА (Седне): Пре но што је опасао мач, млади Филиберт је обавио руку око плавокосе Марго. На њеним грудима он се пробудио из сна детињства. А кад је већ и мач опасао и првим се ожиљком окитио, кренуо је у свет, као ово ми сад, и лутао је од двора до двора, тражећи животу насладе, а мачу забаве. Плавокоса Марго, још довољно немилована, остала је тугујући за витезом. Филиберт од Боавила сретао је на своме лутању увек нове лепотице и нове љубави, и једном, када му се указа прилика, поручи плавокосој Марго: „Не чезни и не тугуј, јер сам ти неверан на сваком кораку. Разрешавам те! Љуби док си млада, да не би жалила за оним што се не враћа у животу“.
ДЕ БРОЊАР: Право!
КАСТАРЕЛ: И тада?
ПОНДЕБОА: Плавокоса Марго не учини тако, већ оде у манастир.
ДЕ БРОЊАР: Штета!
ПОНДЕБОА: Доцније Филиберт крете на далеки исток, у бојеве против неверника, и дуго се тамо ломио и ратовао. Прошло је много година, а он се није враћао; док најзад, изморен ранама и старошћу, не паде у неку тешку болест која га је три године држала у постељи. Допре глас до плавокосе Марго која се у манастиру двадесет година молила за здравље Филибертово, и она крете на далеки пут, чак у свете земље. Крете и стиже тамо у последњем часу његовом. — „Што си потегла толики пут, кад сам ти неправду учинио?“ — рече јој он умирући. А она му узе главу, у којој се очи већ гасиле, наслони је на своја недра и рече тихо и мирно: „На овим грудима си се пробудио, на њима и заспи; на овим грудима си познао живот, на њима познај и смрт!“ И Филип од Боавила издахну на грудима плавокосе Марго.
КАСТАРЕЛ: Бог да му душу прости!
ДЕ КАРАБЕЛА: Зар та прича не казује да је прва љубав једина?
ДЕ БРОЊАР: Можда, кад се она коју волиш зове Карчуда и кад је родом из жарке Сицилије.
НИКИФОР (Издваја се из задње групе и прилази овој. Сицилијанцу.): Песма ти је дивна, витеже! На Босфору би она лепше одјекнула но овде међу планинама.
Д’ АРТЕВЕЛД (Кастарелу.): Грк се сад сетио да песму хвали. Претвара се, призукао га к нама разговор о љубави. То воле да чују ромејске уши!
ДЕ КАРАБЕЛА (Никифору.): Ја чезнем за морем и радо бих тамо, у царски град.
НИКИФОР: Господар мој, василеос Кантакузен гостољубив је домаћин и на двору је његовом, као и на двору српског цара, увек велики број племића у гостима.
ДЕ БРОЊАР: Је ли живот у царском двору весео?
ПОНДЕБОА: Има ли витешких игара?
БАЛДОМЕРО: И борби?
УРЛИК РОЛОН: Има ли лова?
Д’ АРТЕВЕЛД: Има ли њубавних згода?
НИКИФОР: Много питања на један мах! Зло по мене, да сте судије!
УРЛИК РОЛОН: Наћи ћеш ти већ за свакога одговор.
ПОНДЕБОА: И свако ће га од нас стрпељиво чекати.
НИКИФОР: На зрачним обалама сиријскога и византијскога мора, где чаробни царски град грли два света, живот је буран, весео и разнолик. Велелепни храмови и палате, циркови и хиподроми, високе школе и богати тргови, борбе и светковине и живот у коме се огледа сусрет истока и запада, а изнад свега сјај царског двора, мудрост философа, заносна лепота жена и раскош природе. Све то чини ромејски царски град средиштем свега лепога, свега узвишенога и свега чаробнога. (Спази Момира, који излази из градске капије и упућује се овој групи.) Ево, у добри час, и једнога сведока, који вам боље но ја може причати о лепотама царскога града. Млади се витез школовао на високим ромејским школама, тамо је провео најлепше младе године. Мудрост коју је тамо поцрпео и донела му је, те још у овако раним годинама седи крај царска колена.
|