Nahod (tragedija u pet činova)/1

PRVI ČIN

I

II ►

ČIN PRVI

     Pred bedemom prizrenskoga grada polje. Od kapije, koja je na sredini gradskoga platna, vodi široka staza niz brdo na kome je grad. Ovde i onde po koje drvo; pod jednim napred kameni sto i klupa od kamena. Na stolu mačevi, strele i gitara.
     Pozornica puna. Vitezovi normanski, franački, sicilijanski i drugi, u raznolikom odelu. Među njima i po koji srpski vlastelin. Svi oni obrazuju razne grupe i živo razgovaraju među sobom. Među tim grupama kreću se valeti, knehtovi, paževi, sluge plemićske, sokolari sa sokolima na ruci i psari koji vode hrtove o lančevima.
     U grupi koja je duboko nazad, vidi se grčki izaslanik Nikifor, kojega su takođe opkolili plemići te vode razgovor s njim. U grupi su oko stola De Karabela, De Bronjar, D’Arteveld, Pondeboa, Kastarel, Rolon. Jedni stoje, a drugi sede na kamenoj klupi.

I

VIŠE PLEMIĆA U GRUPI OKO STOLA

Kazuj, kazuj nam dalje!
D’ ARTEVELD (Nastavlja kazivanje): ... Tad pade Gviskaru u deo da pođe na dvor Kralja Edvarda engleskoga i odnese mu važne poruke od Kralja Filipa francuskoga. Teško mu je bilo odvojiti se od male Florise zbog koje je dosada već četiri puta lio krv, i on odluči da je povede kao svoga paža.
DE KARABELA: Bravisimo!
D’ ARTEVELD: Tako i učini. Ali engleski Kralj Edvard, za kojega vele da je imao dobar stomak i meko srce, uoči na tom pažu neobične kukove, i od toga trenutka sve poruke koje bi Gviskar imao da podnese Kralju, morao je činiti preko paža svog. Toga radi počne on žuriti da skrati svoje bavljenje, a Kralj otezati sa odgovorom. Kad to ode u nedogled, Gviskar odluči da napusti Kraljev dvor i bez njegovih oporuka.
KASTAREL: Dosadilo mu kraljevo meko srce. (Smeh).
D’ ARTEVELD: A Kralj, čuvši to, odluči da najjasnijim razlozima spreči Gviskarov odlazak. Jedne večeri, kad je ovaj izlazio iz kraljevih kupatila, sretnu ga četiri snažna čoveka i napadnu mačevima.
URLIK ROLON: Oho, to je bio vrlo gostoljubiv kralj!
D’ ARTEVELD: Drugom jednom prilikom, kad je izjahao sa Kraljevim vitezima, jedna mu strela skide šešir.
BALDEMERO: A trebalo je, možda, glavu da mu skine?
D’ ARTEVELD: Kad vide da će zbog paža svog ostaviti glavu u Engleskoj, a desilo se još da su malome pažu počele otešnjavati čakšire u pojasu...
DE BRONjAR: Znači da se gostoljubivi kralj pobrinuo da mali paž bude dobro ugošćen.
D’ ARTEVELD: ... Tad Gviskar prelomi stvar. Ode samome kralju i zamoli ga da mu dozvoli povratak u Francusku, a iz blagodarnosti na gostoljublju da primi na dar paža njegovog.
PONDEBOA: To nije bilo viteški!
URLIK ROLON: Ali je bilo mudro.
KASTAREL: I od trenutka, kad je Florisa prestala biti verna, prestale su i Gviskareve viteške obaveze.
D’ ARTEVELD: Kralj blagonaklono primi dar i, kao uzdzrje, podari Gviskaru deset telećih koža, srebrni pehar, okovani tulac i jednoga hrta i hrticu sa poveljom koja tvrdi, da su pretci tih hrtova oštenjeni u dvoru Kraljeva Plantađeneta.
PONDEBOA: Bogat dar!
D’ ARTEVELD: I sin toga psa je, gospodo, moj Ajaks, a sin toga Gviskara sam ja. Sad već možete razumeti što se ja toliko ponosim mojim Ajaksom. Roberte! Roberte, uštvo flandrijska, zar ja uvek moram dva puta da ponovim tvoje ime da se ti jedan put odazoveš. Izvedi napred Ajaksa!
ROBERT (Izlazi napred vodeći hrta).
D’ ARTEVELD: To je glavom Ajaks, gospodo!
BALDOMERO: Odista, viteže, u nj se možeš pouzdati!
D’ ARTEVELD: Kao u najboljega druga i prijatelja, Peta je godina kako sam se otkinuo i lutam od dvora do dvora, željan viteških podviga, i Ajaks me svuda prati i čuva.
ROBERT: I ja, gospodaru!
D’ ARTEVELD: Ti, bezbožni lenivče, ne vrediš ni koliko rep Ajaksov. Radije bih dao da tebi glavu iščupaju no jednu dlaku Ajaksovu. Hoćete li, gospodo, da vam što bliže kažem i o rođenju Ajaksovom?
DE BRONjAR: Dosta već o tom Ajaksu! Tek valjda nije bilo i kakvog romana izmeđ majke kučke i oca psa?
D’ ARTEVELD (Uvređen): Da oca psa, ali plemenitijeg od svakog vareškog plemića.
DE BRONjAR (Plane i trza mač.): Viteže, obožavaoče psećeg plemstva, ponovi tu reč na maču.
D’ ARTEVELD (Skoči i trza mač): Zašto ne? Mač mi je hitriji od jezika. (Pokret među ostalima.)
DE BRONjAR: A jezik hitriji od pameti!
D’ ARTEVELD: Mudrost je kaluđerska vrlina, a viteška je mač.
DE BRONjAR: Dakle, Poakaži ko s na maču! (Ukrštaju mačeve, življi pokret među ostalima).
URLIK ROLON (Svojim mačem rastavlja ih): Vitezi! Vi se nećete tući ovde na dogledu gostoljubivih carskih dvorova. Gosti ste carski, a viteški je zakon poštovati domaćinov prag. Uvređeni, šta ti uvredilac duguje?
DE BRONjAR: Duguje mi krv za uvredu.
URLIK ROLON: Uvredioče, možeš li krv iskupiti izvinom?
D’ ARTEVELD: Jevtinija je krv!
URLIK ROLON: Odlučili ste! Danas je carski lov, ne smemo svojim razmiricama remetiti svečanost. Nakon tri dana, kad se svrši lov, borićete se pred svedocima, sve dok krv ne reši vaš spor. Je l’ tako, vitezovi?
DE BRONjAR, D’ ARTEVELD I VIŠE NjIH (Spuštajući mačeve): Tako je! (U grupi oko Nikifora glasan smeh i čuju se delovi pojedinih rečenica: „Bolje je, ipak je bolje to!“ — „Ja bih radije pristao da me izgnaju “ — „Šta ćete, svaka zemlja ima svoje zakone, a svaki zakon svoje ćudi!“)
KASTAREL (Prišao je grupi koja je pod bedemom i obraća se jednome sokolaru koji drži sokola na ruci): Bi l’ smeo reći da je hitriji od moje strele?
SOKOLAR: Hitar je kao strela, gospodaru, pa ipak ne znam strelu iz tvoje ruke.
KASTAREL: Brža je od munje.
SOKOLAR: Blago tvojoj ruci!
KASTAREL: Okušaćemo u lovu da ih uporedo pustimo, ja strelu, a ti sokola.
PONDEBOA (Koji je prišao bio grupi u dnu, dovikuje nekom napolje): Prebaci dolamu po sapima i obesi tulac o bok!
BALDOMERO (U grupi oko stola, obraća se Sicilijancu): Viteže, eto gitare leži uzalud, a sunce, koje je jutros najpre pozdravilo tvoju Siciliju, eno se javlja iza planine. Zar ne bi pesmom da joj pošlješ pozdrav?
URLIK ROLON: Al’ onom pesmom, kojom si nas već očarao.
DE KARABELA: Daleko je Sicilija, da bih je odavde mogao pozdraviti.
BALDOMERO: Što dalje zemlja koja je rodila, topliji pozdrav koji joj se šalje iz tuđine.
KASTAREL (Koji se vratio grupi.): Reci, Roderiže: što dalje draga koja te je prvim osmehom ozarila, topliji pozdrav koji joj se šalje iz tuđine.
BALDOMERO: Hajde i tako, al’ nek nam vitez Pompeo kaže to uz gitaru.
DE KARABELA (Uzima sa stola gitaru i peva.):
Kardučijo,
O Kardučijo, ma bela!
Na moru si me srela
Još kada bejah mlad,
I tvoja usta zrela
Na moja usta vrela
Večernji domami hlad,
O, Kardučijo, ma bela!
Da li se sećaš? Narandžin prosipao se cvet
I maslinovo lišće drhtalo više nas,
I gore, daleko, bistri treptao glas
K’o misli jedne mlad, ptičiji let,
O, Kardučio, o belisima!
A na put,
A na put kada kretoh,
Ja tvoje oči sretoh
Svud kud me vodi put;
Nit’ ikad s uma smetoh
Kose u koje spletoh
Svog srca svaki kut,
Na put, o belisima, kada kretoh,
I svuda na tom putu, kao smeh razuzdan tvoj,
Za mnom se vere, svetli, krivudav, tanki put
I mesečine miris, i sočni limun žut,
I nasmejanih zvezda na plavom nebu roj,
O, Kardučio, o karisima!
Pa i sad,
I sad, gle! Miris struji
I čuj! To more bruji
Ko da se grlimo mi.
U buri i oluji,
Kad vihor vitla i huji,
Svuda se smeješ ti
Ko sunce, o karisima, u oluji!
URLIK ROLON: Hvala, viteže! Žalim, tzko mi Boga, što nikad nisam umeo ni voleti ni tako toplo pevati ljubavi.
D’ ARTEVELD: Ja ne znam ljubavnih pesama; jer, najzad, ko bi i upamtio toliko pesama koliko sam ja dragana promenio!
BALDOMERO: U nas jedna stara poslovica kaže: „Ne menjaj ono što opašeš o bedra, a menjaj ono što pritisneš na nedra".
DE BRONjAR: A i gde bi mi, vitezi lutalice, mogli ostati verni jednoj ljubavi. Može li leptir ostati ve ran jednom cvetu?
DE KARABELA (Sa uzdahom): Može, onome iz kojega je prvu slast posrkao.
KASTAREL (Dopunjujući ga): U uspomeni. Ma ko će još danas u uspomenama živeti?
PONDEBOA: U nas se priča jedna priča o vitezu Filibertu od Boavila i plavokosoj Margo, u kojoj se kazuje da se prva ljubav nikad ne zaboravlja. Ako ćete slušati, ja ću vam je reći.
VIŠE NjIH: Hoćemo, kazuj!
PONDEBOA (Sedne): Pre no što je opasao mač, mladi Filibert je obavio ruku oko plavokose Margo. Na njenim grudima on se probudio iz sna detinjstva. A kad je već i mač opasao i prvim se ožiljkom okitio, krenuo je u svet, kao ovo mi sad, i lutao je od dvora do dvora, tražeći životu naslade, a maču zabave. Plavokosa Margo, još dovoljno nemilovana, ostala je tugujući za vitezom. Filibert od Boavila sretao je na svome lutanju uvek nove lepotice i nove ljubavi, i jednom, kada mu se ukaza prilika, poruči plavokosoj Margo: „Ne čezni i ne tuguj, jer sam ti neveran na svakom koraku. Razrešavam te! Ljubi dok si mlada, da ne bi žalila za onim što se ne vraća u životu“.
DE BRONjAR: Pravo!
KASTAREL: I tada?
PONDEBOA: Plavokosa Margo ne učini tako, već ode u manastir.
DE BRONjAR: Šteta!
PONDEBOA: Docnije Filibert krete na daleki istok, u bojeve protiv nevernika, i dugo se tamo lomio i ratovao. Prošlo je mnogo godina, a on se nije vraćao; dok najzad, izmoren ranama i starošću, ne pade u neku tešku bolest koja ga je tri godine držala u postelji. Dopre glas do plavokose Margo koja se u manastiru dvadeset godina molila za zdravlje Filibertovo, i ona krete na daleki put, čak u svete zemlje. Krete i stiže tamo u poslednjem času njegovom. — „Što si potegla toliki put, kad sam ti nepravdu učinio?“ — reče joj on umirući. A ona mu uze glavu, u kojoj se oči već gasile, nasloni je na svoja nedra i reče tiho i mirno: „Na ovim grudima si se probudio, na njima i zaspi; na ovim grudima si poznao život, na njima poznaj i smrt!“ I Filip od Boavila izdahnu na grudima plavokose Margo.
KASTAREL: Bog da mu dušu prosti!
DE KARABELA: Zar ta priča ne kazuje da je prva ljubav jedina?
DE BRONjAR: Možda, kad se ona koju voliš zove Karčuda i kad je rodom iz žarke Sicilije.
NIKIFOR (Izdvaja se iz zadnje grupe i prilazi ovoj. Sicilijancu.): Pesma ti je divna, viteže! Na Bosforu bi ona lepše odjeknula no ovde među planinama.
D’ ARTEVELD (Kastarelu.): Grk se sad setio da pesmu hvali. Pretvara se, prizukao ga k nama razgovor o ljubavi. To vole da čuju romejske uši!
DE KARABELA (Nikiforu.): Ja čeznem za morem i rado bih tamo, u carski grad.
NIKIFOR: Gospodar moj, vasileos Kantakuzen gostoljubiv je domaćin i na dvoru je njegovom, kao i na dvoru srpskog cara, uvek veliki broj plemića u gostima.
DE BRONjAR: Je li život u carskom dvoru veseo?
PONDEBOA: Ima li viteških igara?
BALDOMERO: I borbi?
URLIK ROLON: Ima li lova?
D’ ARTEVELD: Ima li njubavnih zgoda?
NIKIFOR: Mnogo pitanja na jedan mah! Zlo po mene, da ste sudije!
URLIK ROLON: Naći ćeš ti već za svakoga odgovor.
PONDEBOA: I svako će ga od nas strpeljivo čekati.
NIKIFOR: Na zračnim obalama sirijskoga i vizantijskoga mora, gde čarobni carski grad grli dva sveta, život je buran, veseo i raznolik. Velelepni hramovi i palate, cirkovi i hipodromi, visoke škole i bogati trgovi, borbe i svetkovine i život u kome se ogleda susret istoka i zapada, a iznad svega sjaj carskog dvora, mudrost filosofa, zanosna lepota žena i raskoš prirode. Sve to čini romejski carski grad središtem svega lepoga, svega uzvišenoga i svega čarobnoga. (Spazi Momira, koji izlazi iz gradske kapije i upućuje se ovoj grupi.) Evo, u dobri čas, i jednoga svedoka, koji vam bolje no ja može pričati o lepotama carskoga grada. Mladi se vitez školovao na visokim romejskim školama, tamo je proveo najlepše mlade godine. Mudrost koju je tamo pocrpeo i donela mu je, te još u ovako ranim godinama sedi kraj carska kolena.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.