Наход Симеон/7
ДЕЈСТВО ДРУГО
ЛАМБРА и ЈАМНА
- 1.
ЈАМНА: Где је царица, Ламбро? Ти је саму остављаш?
ЛАМБРА: Ах, њој све веће жалости судбина ниже. Кад би се утешити могла, какво би милосрдије неба било! Данас је чула да јој је Хасан оца убио зато, да би је за жену узети могао.
ЈАМНА: Је ли могуће, Ламбро? То је себи представити могао онај дивљак, кога све руготе грде?! Како је и помислити могао да ће царица на брак соизволити хтети?
ЛАМБРА: И опет се усудио убиства грех на себе навући, звер а не човек!
ЈАМНА: Његово гадно лице!
ЛАМБРА: Његово пакосно и свирепо срце!
ЈАМНА: Сваком пороку и злоћи подложно.
ЛАМБРА: Не, то да не буде, и неће никад бити! Та само убиство оца њеног гнуснијим га је учинило, него што заиста јест; и већма је њено срце одвратило, него да би га њему привукло.
ЈАМНА: Заиста, доста је свирепо и спомињати оној о удадби, која је чрез удадбу несрећна постала.
ЛАМБРА: 0, како ти говориш, Јамно? Зар не потребује наша царица утехе? И како ће је получити, ако себи друга не нађе, који ће с њоме тугу делити и царевином управљати?
ЈАМНА: Сме ли се она опет оном мору поверити, на ком је већ једанпут корабљекрушеније трпела? Неће ли се још на каквог намерити, као што је Ас-Биух био, или као што је Хасан?
ЛАМБРА: То да не буде! Има ту других осим Хасана, који су заиста достојни њену руку добити. Први би могао бити његов синовац Синан.
ЈАМНА: Ах, престани од тог разговора!
ЛАМБРА: Зашто, Јамно? Зар ти не желиш нашу госпођу усрећену видети?
ЈАМНА: Ах, ја то желим, и опет ... (Падне јој у наручја). Сестро, велика ме туга мори. 0, кад бих ти је поверити смела!
ЛАМБРА: Ваљда си могла искусити, да Ламбра није клепетуша?
ЈАМНА: Ја то знам, сестрице; но опет је тајна за мене велика! Ах, како ћу је изјаснити, како ћеш је примити? Ја љубим, Ламбро.
ЛАМБРА: Љубиш!?
ЈАМНА: Љубим, и кога? 0, можеш ли погодити? Љубим Синана!
ЛАМБРА: Шта изрече, болна!? Ти Синана љубиш?! Робиња пашу! Каква разлика!
ЈАМНА: Ах, без њега сам полак мртва. Ходим овуда, но моје је срце у његовим недрима. Без њега сам само сен, која се у гнилом телу вуче. Мој се дух далеко простире, тражи Синана и на његове се
прси баца. Ах, какво неспокојство!
ЛАМБРА: Шта ти ту лудујеш! Гледај своје стање. Ти си робиња, као и сама што сам. Како би далеко твоје жеље простирала!? Срами се твоје памети. Синан царици принадлежи, он је њојзи своју љубов
открио, и ја ћу гледати да се браком скопчају.
ЈАМНА: Ах, сестро, тако ти вишњег Бога, немој. Не убијај ме. Ја ћу довека несрећна бити.
ЛАМБРА: Чуј, Јамно! Ја морам царицу утешену видети, ма шта употребила. Синанова је добродетељ свакоме позната, царичина је беда неправедна, ја их морам сојузити. Ти седи ту, па уздиши и куле по
воздуху зидај; ја идем да јој намеру представим, јер је она мало претежнија од тебе. (Отиде).
ЈАМНА: (сама). Шта учиних, невољна! Зашто јој исповедих? 0, сад сам пропала, сад ће моја намера пропасти, моја надежда увенути! Бедна Јамно! Зато ли си толико неспокојства за твога љубимца
трпела, да га сад изгубиш, и чрез једне удовице изгубиш! — Неће; неће то бити! Ево Омара. О хитрости, ти ми сад помози!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|