Nahod Simeon/7
DEJSTVO DRUGO
LAMBRA i JAMNA
- 1.
JAMNA: Gde je carica, Lambro? Ti je samu ostavljaš?
LAMBRA: Ah, njoj sve veće žalosti sudbina niže. Kad bi se utešiti mogla, kakvo bi milosrdije neba bilo! Danas je čula da joj je Hasan oca ubio zato, da bi je za ženu uzeti mogao.
JAMNA: Je li moguće, Lambro? To je sebi predstaviti mogao onaj divljak, koga sve rugote grde?! Kako je i pomisliti mogao da će carica na brak soizvoliti hteti?
LAMBRA: I opet se usudio ubistva greh na sebe navući, zver a ne čovek!
JAMNA: Njegovo gadno lice!
LAMBRA: Njegovo pakosno i svirepo srce!
JAMNA: Svakom poroku i zloći podložno.
LAMBRA: Ne, to da ne bude, i neće nikad biti! Ta samo ubistvo oca njenog gnusnijim ga je učinilo, nego što zaista jest; i većma je njeno srce odvratilo, nego da bi ga njemu privuklo.
JAMNA: Zaista, dosta je svirepo i spominjati onoj o udadbi, koja je črez udadbu nesrećna postala.
LAMBRA: 0, kako ti govoriš, Jamno? Zar ne potrebuje naša carica utehe? I kako će je polučiti, ako sebi druga ne nađe, koji će s njome tugu deliti i carevinom upravljati?
JAMNA: Sme li se ona opet onom moru poveriti, na kom je već jedanput korabljekrušenije trpela? Neće li se još na kakvog nameriti, kao što je As-Biuh bio, ili kao što je Hasan?
LAMBRA: To da ne bude! Ima tu drugih osim Hasana, koji su zaista dostojni njenu ruku dobiti. Prvi bi mogao biti njegov sinovac Sinan.
JAMNA: Ah, prestani od tog razgovora!
LAMBRA: Zašto, Jamno? Zar ti ne želiš našu gospođu usrećenu videti?
JAMNA: Ah, ja to želim, i opet ... (Padne joj u naručja). Sestro, velika me tuga mori. 0, kad bih ti je poveriti smela!
LAMBRA: Valjda si mogla iskusiti, da Lambra nije klepetuša?
JAMNA: Ja to znam, sestrice; no opet je tajna za mene velika! Ah, kako ću je izjasniti, kako ćeš je primiti? Ja ljubim, Lambro.
LAMBRA: Ljubiš!?
JAMNA: Ljubim, i koga? 0, možeš li pogoditi? Ljubim Sinana!
LAMBRA: Šta izreče, bolna!? Ti Sinana ljubiš?! Robinja pašu! Kakva razlika!
JAMNA: Ah, bez njega sam polak mrtva. Hodim ovuda, no moje je srce u njegovim nedrima. Bez njega sam samo sen, koja se u gnilom telu vuče. Moj se duh daleko prostire, traži Sinana i na njegove se
prsi baca. Ah, kakvo nespokojstvo!
LAMBRA: Šta ti tu luduješ! Gledaj svoje stanje. Ti si robinja, kao i sama što sam. Kako bi daleko tvoje želje prostirala!? Srami se tvoje pameti. Sinan carici prinadleži, on je njojzi svoju ljubov
otkrio, i ja ću gledati da se brakom skopčaju.
JAMNA: Ah, sestro, tako ti višnjeg Boga, nemoj. Ne ubijaj me. Ja ću doveka nesrećna biti.
LAMBRA: Čuj, Jamno! Ja moram caricu utešenu videti, ma šta upotrebila. Sinanova je dobrodetelj svakome poznata, caričina je beda nepravedna, ja ih moram sojuziti. Ti sedi tu, pa uzdiši i kule po
vozduhu zidaj; ja idem da joj nameru predstavim, jer je ona malo pretežnija od tebe. (Otide).
JAMNA: (sama). Šta učinih, nevoljna! Zašto joj ispovedih? 0, sad sam propala, sad će moja namera propasti, moja nadežda uvenuti! Bedna Jamno! Zato li si toliko nespokojstva za tvoga ljubimca
trpela, da ga sad izgubiš, i črez jedne udovice izgubiš! — Neće; neće to biti! Evo Omara. O hitrosti, ti mi sad pomozi!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|