Наход Симеон/4

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   3 4. 5   ►
4.

(Соба у царичином двору)

ЦАРИЦА седи замишљена, очи су јој црвене, она се на руку наслонила, до ње ЛАМБРА; доцније ЈАМНА.


ЛАМБРА: Мила наша владателницо, кад ћемо твоје лице осушено видети. Твоје сузе свима жалост причињавају.

ЦАРИЦА: Ах, остави ме тужити, Ламбро. Мене је јестество таком судбином посетило! Смем ли против што учинити? Свако је шчастије још у постању бића мога мене оставило, свакој је радости уход у

моје срце затворен, и ништа ми терет одлакшати не може, него сузе, сузе, које ће ме, бедну, до устију гроба пратити.

ЛАМБРА: О, разасјај лице, мило наше сунце! Досад су само облаци били, који су га обавијали; они су се разишли, и ти нам опет чиста можеш бити.

ЦАРИЦА: Ламбро, Ламбро, могу ли престати, јадна, кукати, када к себи дођем; шта сам била помислим и шта сам сад!? О, кукајте са мном све, које сожаленија о несрећној Зулми имате! Јадикујте и

тугујте, јадне друге моје, које пропаст несреће дочекујете. Несрећна је Зулма ваша, довека несрећна. Њен је пут трњем покривен, који је у вечност води; стазица је бодљем посута, по којој њена

дрктајућа нога ступа. (Спусти главу).

ЛАМБРА: Зар те љубов народа не подиже, који је твом старању поверен?

ЦАРИЦА: Ах, зашто су ме царицом прогласили? Зашто ме нису оставили, Ламбро, да нешчасне дне до гроба оплакивам? Бедна мати моја, која си несрећну родила, зашто ме ниси још онда удавила, кад сам

у крилу твоме безазленом ручицом прси ти грлила? Ах, како је било твом матерњем срцу, кад си с неба гледала, да свирепи отац своју кћер грли! Зато ли си ме жалосну неговала, да предмет и жертва

порока будем? Сваки има оца, а ја једна немам: жена сам, а мужа немам; или сам кћи, а оца се лишавам. 0, Боже! Очина сам ја љуба била, Ламбро, и јоште живим?! Очине сам прси грлила, и још ме

земља држи?! Ах, провали се, провали се, црни гробе, прими несрећну на дно прсију твојих.

ЛАМБРА: Нешчасна царице моја, како бих се радовала, кад би ми срећа, да те утешим, послужила!

ЦАРИЦА: Нема за Зулму утехе, нема лека њеном рањеном срцу! 0, зашто нисам у кули, зашто нисам у пустињи, при каквом извору, да га крвавим сузама доливам!

ЛАМБРА: Није ово твој грех, мила моја владателницо. Ти си приморана била, тебе нико осудити не може.

ЦАРИЦА: Совест мене осуђује, Ламбро: мој је цео порок. Зашто се нисам убила? Хуј! Не, Ламбро! Што нисам побегла, у шуму побегла, у пустињу побегла, где се дивље звериње легу? Тамо бих срећна

била, срећна и пресрећна била. Али нисам побегла, Ламбро! Очина сам љуба била, чедо сам имала! Ах, Боже! Где си ти, јединче моје, породе злодејства? Ламбро, Ламбро, сопственом сам руком моје

дете у море бацила, викајући тигровом јарошћу: „Носи, море, са света неправду; носи, гутај, гладу га предај; нек скапа, нек пропадне, мајци на тугу!" Кажи ми, Ламбро, знаш ли за какав већи

порок? Дај га мени, ја ћу га учинити, то је мојој природи сходно. Пакао је мене на свет избљувао, да чудовиште постанем.

ЛАМБРА: (клекне на колена). Бедна царице, имај сожаленија о твојој робињи. Не парај ми срце троструким овим ножем, или ме пусти да у нешчастија пештери с тобом заједно пропаднем.

ЦАРИЦА: Устани, Ламбро, устани, девојко. 0, како си срећна, што ниси наместо мене! Тебе је небо благословило. Ти си срећна, пресрећна девојка.

ЈАМНА: (ступи). Везир Хасан жели унутра ући.

ЦАРИЦА: Не пуштај га, Јамно. Моје је срце у неспокојном стању. Брзо му кажи да сад ући не може.

ЈАМНА: Бадава, ево њега самог.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.