Nahod Simeon/4
- 4.
(Soba u caričinom dvoru)
CARICA sedi zamišljena, oči su joj crvene, ona se na ruku naslonila, do nje LAMBRA; docnije JAMNA.
LAMBRA: Mila naša vladatelnico, kad ćemo tvoje lice osušeno videti. Tvoje suze svima žalost pričinjavaju.
CARICA: Ah, ostavi me tužiti, Lambro. Mene je jestestvo takom sudbinom posetilo! Smem li protiv što učiniti? Svako je ščastije još u postanju bića moga mene ostavilo, svakoj je radosti uhod u
moje srce zatvoren, i ništa mi teret odlakšati ne može, nego suze, suze, koje će me, bednu, do ustiju groba pratiti.
LAMBRA: O, razasjaj lice, milo naše sunce! Dosad su samo oblaci bili, koji su ga obavijali; oni su se razišli, i ti nam opet čista možeš biti.
CARICA: Lambro, Lambro, mogu li prestati, jadna, kukati, kada k sebi dođem; šta sam bila pomislim i šta sam sad!? O, kukajte sa mnom sve, koje sožalenija o nesrećnoj Zulmi imate! Jadikujte i
tugujte, jadne druge moje, koje propast nesreće dočekujete. Nesrećna je Zulma vaša, doveka nesrećna. Njen je put trnjem pokriven, koji je u večnost vodi; stazica je bodljem posuta, po kojoj njena
drktajuća noga stupa. (Spusti glavu).
LAMBRA: Zar te ljubov naroda ne podiže, koji je tvom staranju poveren?
CARICA: Ah, zašto su me caricom proglasili? Zašto me nisu ostavili, Lambro, da neščasne dne do groba oplakivam? Bedna mati moja, koja si nesrećnu rodila, zašto me nisi još onda udavila, kad sam
u krilu tvome bezazlenom ručicom prsi ti grlila? Ah, kako je bilo tvom maternjem srcu, kad si s neba gledala, da svirepi otac svoju kćer grli! Zato li si me žalosnu negovala, da predmet i žertva
poroka budem? Svaki ima oca, a ja jedna nemam: žena sam, a muža nemam; ili sam kći, a oca se lišavam. 0, Bože! Očina sam ja ljuba bila, Lambro, i jošte živim?! Očine sam prsi grlila, i još me
zemlja drži?! Ah, provali se, provali se, crni grobe, primi nesrećnu na dno prsiju tvojih.
LAMBRA: Neščasna carice moja, kako bih se radovala, kad bi mi sreća, da te utešim, poslužila!
CARICA: Nema za Zulmu utehe, nema leka njenom ranjenom srcu! 0, zašto nisam u kuli, zašto nisam u pustinji, pri kakvom izvoru, da ga krvavim suzama dolivam!
LAMBRA: Nije ovo tvoj greh, mila moja vladatelnico. Ti si primorana bila, tebe niko osuditi ne može.
CARICA: Sovest mene osuđuje, Lambro: moj je ceo porok. Zašto se nisam ubila? Huj! Ne, Lambro! Što nisam pobegla, u šumu pobegla, u pustinju pobegla, gde se divlje zverinje legu? Tamo bih srećna
bila, srećna i presrećna bila. Ali nisam pobegla, Lambro! Očina sam ljuba bila, čedo sam imala! Ah, Bože! Gde si ti, jedinče moje, porode zlodejstva? Lambro, Lambro, sopstvenom sam rukom moje
dete u more bacila, vikajući tigrovom jarošću: „Nosi, more, sa sveta nepravdu; nosi, gutaj, gladu ga predaj; nek skapa, nek propadne, majci na tugu!" Kaži mi, Lambro, znaš li za kakav veći
porok? Daj ga meni, ja ću ga učiniti, to je mojoj prirodi shodno. Pakao je mene na svet izbljuvao, da čudovište postanem.
LAMBRA: (klekne na kolena). Bedna carice, imaj sožalenija o tvojoj robinji. Ne paraj mi srce trostrukim ovim nožem, ili me pusti da u neščastija pešteri s tobom zajedno propadnem.
CARICA: Ustani, Lambro, ustani, devojko. 0, kako si srećna, što nisi namesto mene! Tebe je nebo blagoslovilo. Ti si srećna, presrećna devojka.
JAMNA: (stupi). Vezir Hasan želi unutra ući.
CARICA: Ne puštaj ga, Jamno. Moje je srce u nespokojnom stanju. Brzo mu kaži da sad ući ne može.
JAMNA: Badava, evo njega samog.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|