Наход Симеон/35
| ◄ 4 | 5. | ► |
5.
Пређашње, СИМЕОН, ОМАР, СИНАН, НИКОЛА.
СИМЕОН: Ја сам теби обећао супругу, Синане. Ево реч моју држим. (Узме Јамну за руку). Прими ову из моје руке и с њом свако благополучије! Она те љуби. Не можеш је узајамно не љубити.
ЈАМНА (зацрвени и спусти главу доле).
СИМЕОН (их састави): Синане, јеси ли задовољан?
СИНАН: Анђелско срце, допусти ми царицу за ово молити. (Баци се пред њом на колена, која у пређашњем положенију стоји). Милостива царице, ти ми најпре опрости. Тебе сам неразумно увредио.
СИМЕОН: Верна љубо, обдари Синана Јамном. Наша ће бити већа радост и друге усрећене видети.
ЦАРИЦА (се изван себе бити види).
СИНАН: О, она ме презире! Она ми не може да опрости. Бори се са срцем.
СИМЕОН (укоченој Ламбри): Шта је царици?
ЛАМБРА (слегне само с рамени).
СИМЕОН: Шта је ово? (Ухвати царицу за руку). Зулмо, љубо, шта је теби?
ЦАРИЦА (гледа га дуго укочено): Он је, он је! Хад и пакао, куд ћу сад?
СИМЕОН: Шта је теби, Зулмо? Ти дрхћеш од мене? Синане, устај! Каква је промена ово? Шта је, љубо, за Бога?
ЦАРИЦА (покаже му писма): Откуд ово теби? Ко ти је дао?
СИМЕОН (тргне се): Дај то овамо. То је моје једно благо.
ЦАРИЦА: Твоје је ово, твоје?! Казуј откуд, несрећниче!
СИМЕОН: Кад ме је мој поочим из мора извадио, ово је код мене нашао. И то ми је дао, да могу лакше моје родитеље наћи.
ЦАРИЦА: Дакле је моје слутење истино? Небо! Ти у мору био? Несрећни сине, знаш ли шта си учинио? О, зашто ми се језик не пресече, да никад ову ужасну реч не искажем! Гледај овде и познај свирепу матер своју!
СИМЕОН (препадне се): Ти моја мати — мати и супруга?!
ЦАРИЦА: Очина и синовља супруга, ох!
СИМЕОН (пође неколико коракљаји натраг): Находе, Бог те убио, шта уради! О, примите ме у ваше друштво, тигрови и бесловесни скотови! Нисам достојан, да се човек назовем!
ЦАРИЦА: Ја сам узрок, ја сам причина свему. С мојим ужасним страстма и мене и сина несрећним учиних! О, Омаре, проклет био и на овом и на оном свету, што ми љубов одобри!
ОМАР: Боже! Моја совест! Моја стара душа!
СИМЕОН: Ти мати моја!? Зато сам толико света прошао; зато трпео и злопатио — да матер за жену узмем! Хуј несреће, хуј ужаса! Зашто ме није природа у змију претворила? Ти мати моја!? На какву сам те моју жалост нашао, кад ти приступити не смем; стрепим ти руку целивати, несрећан на свету! О, Синане, зашто ти нисам супругу уступио! Гледај
чудовиште и дрхћи. Син је матер грлио, као љубу грлио, као туђину грлио, ах! — Никола, и ти овде? Немаш ли начина, да ме у ништа обратиш? Какве ћеш гласе у Хилендар однети за љубимог Находа?
— Мати моја, јадна мати моја, опрости ми, опрости несрећноме сину, опрости! У незнању сам, бедан, согрешио — согрешио, и још очи на тебе подижем, још ме земља држи?! Земљо, још ме на плећи твоји
носиш?! О, прими, прими, прими несрећни терет, закопај ме на дно хладних прсију твојих, да се од мене чудовишта не страше! Немој ми кости изметати, црна земљо! Недостојан сам тебе, но ја за другу не
знам: ти си мати моја, ја другу немам. Мати, мати, прими останке моје, прими! (Прободе се мачем). Ха, хладна смрт по жилама ми се простире. Мати! Никола, Никола! (Издахне).
ЦАРИЦА: Умире л'? Умире! Ох, чудовиште! Где си сине? (Погледа у очајанију око себе, потом се приближи Находу). Умиреш — прости! — Ја остајем — остајем овде — твоја — твоја мати, ох! (Онесвешћена посрне на тело, и удари се о мач Симеонов).
ЛАМБРА: О ужасног часа, и она умире!
ОМАР: Несрећна Јањо, твоја срећа с царицом протиче!
СВИ (стоје скрушени у дубокој тишини, у којој и)
(Завеса падне).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|