Наход Симеон/34

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО
◄   3 4. 5   ►

4.
 
ЈАМНА, пређашње.

ЈАМНА: Царице, царице! Шта сам у царевој соби нашла: нека писма и овај чудан дукат! (Пружи јој).
ЦАРИЦА (као громом ударена): Шта је ово? Небо! Видим ли добро, или је какав зао дух преда мном изнео? Откуд моја писма у тебе?
ЈАМНА: Ја сам их у царевој соби нашла.
ЦАРИЦА: Је ли истина? О, небо! Је ли истина? Ово у царевој соби?! О, мене несрећне на свету! нечувеног порока! Несрећни сине, несрећна мати, шта си учинила! Несрећна Зулмо, шта си дочекала! Јамно, Ламбро, убите ме, убите погану звер овога света!
ЛАМБРА: Шта је ово?!
ЈАМНА: Шта је ово?!
ЦАРИЦА: Ха, шта ми још остаје да учиним? Нема већег порока на свету! О, камено моје срце, како га одмах ниси познало!? О, очи моје — ослепиле! Како не познадосте што вам је најмилије!? Где сте,
тигрови? Прогутајте ме, прождерите ме, да ме нема, да га не дочекам! — Земљо, црна земљо, ако правду љубиш, ако је црњи порок од тебе, отвори се, о, отвори се, прими несрећно чудовиште, од кога се и аспиде ужаснути морају. Прогутај ме, да се утаманим. Лупајте ме, громови; шибајте ме, муње; згрувајте ме у котурић, да се не зна да сам жена била! О, ви, мрави и бедни црвићи, где сте? Где се мучите по земљи гладујући? Ходите на мене: пипајте ме, гризите ми мозак, једите ми памет, да не знам ништа од себе; да заборавим шта сам, шта сам урадила. Ходите амо. Ви ћете ми бити благодетељи, ви ћете ме свега опростити, свега што је и помислити ужасно!
ЛАМБРА: Шта је, за Бога, царице? Шта чиниш од себе?
ЦАРИЦА: Овамо сви, који сте ми пријатељи! Носите ме, живу, мртву, чувствену или безумну. Водите ме на суд. — Станите! Ја сам крива, ево ме! Ја сам повод дала. Мени судите. Поштедите њега. Он је невин. За мене је овај модар пламен. Бацајте ме унутра, бацајте ме, ох!(Клоне).
ЛАМБРА (је придржи): Царице, царице! Ако Бога знаш, шта чиниш од себе?
ЦАРИЦА (слабим гласом): Ламбро, Јамно, придржите ме, придржите ме!
РОБИЊЕ (је посаде на софу).
ЛАМБРА: О, Боже! Ја никад не памтим овог движенија код тебе. Ово све жалости пређашње надвишује.
ЦАРИЦА: Ах, Ламбро, ах, Јамно, какав је мој порок! О, Боже, да није само мој! О, смилуј се, Створитељу света, поштеди ме од ове напасти! Све ћу друго претрпети. Пошљи на мене муке, какве хоћеш; мори ме глађу, мори ме жеђу — само ово нек ме мимоиђе, само ово нек ме мимоиђе! Јамно, Ламбро, молите се, о, са сузама се молите за вашу несрећну госпођу. Још није удар испуњен, још није доцкан.
ЛАМБРА: Али шта је, за Бога?
ЦАРИЦА: О, ви сте свирепе, ви нећете. Ја ћу се сама молити. (Склопи руке). Милостиви Створитељу, ти ми сад помози! Парне душе мојих несрећних родитеља, ви се молите за вашу јадну кћер, да се овим не убије, да је ово не упропасти! О, Боже, Боже, Боже!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.