Nahod Simeon/29
4.
SINAN sam, gleda za njima.
Idi, živote moj, idi, sunce moje, moje sve, što je blagorodno. Sinan će tvoje ščastije u sužnopečalnoj pešteri oplakivati. Neće njemu radost više sijati. Njoj se njegovo pečalno srce nadati ne može. — Radost i veselje, sladost i prijatnost sme li se još ukazivati, sme li moje prsi blagim plamenom razgrejavati? O, idi, idi, carice svega na svetu, i sa sobom nosi sve, što je god kod mene prijatno i ljupko. Sinan će te u dolini plačevnoj spominjati, kad mu tuga prsi stegne i kad ga živa kao mrtvog u grob ponesu. Sve muke što se i pomisliti mogu mene će napadati, i njima mogu li protivostati?! Do groba će me pratiti vsuje za pomoć vikajuća. Vsuje? Niotkud pomoći? Nikakve nadežde? — Bedni Sinane, šta ti još ostaje? Da ti ceo život tamnica bude, gde ti niko pomoći ne može; gde ćeš živeti, no gore živeti, nego da si mrtav; gde će crv svaki dan polako, no užasno tvoju utrobu gristi; gde nikakve trave nema, da bi se tvoja rana zalečila. — I to ti sve predstoji? Ta te nesreće svirepa čeljust čeka? O, beži, nesrećni! Ti si svetu tegotan. Umri, nesrećni. Ti si sen, a ne čovek. Tvoje sile iščezavaju, nestaju i gase se. — Nikakva pomoć! — O, beži, užasno predstavlenije! Nije sasvim prošlo. Hodi, ti sredstvo gorkog ščastija ljudi. (Uzme mač). Ti si poslednji, no i najgori lek. Vodi me u večnost, gde neću bol osećati, boljom da bolju izbegnem, da sebe zaboravim. (Čuje se radosna vika). Ha, eno se radosni prostiru glasovi, eno ... (Baci mač). Grom i munja! Simeona carem proglašuju, njega s caricom skopčavaju! Otvori se, hadu, progutaj me živog! (Divljim pogledom hoda. Opet se vika čuje). Nesrećan zbog tuđina, nesrećan zbog sebe i svoje pameti. Huj, Sinane, Sinane! Šta činiš od sebe? Gde si?
|