Наход Симеон/27

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО
◄   1 2. 3   ►


2


СИНАН, НАХОД СИМЕОН.


СИНАН: Ха, несрећниче, у зао те је час судбина довела!

СИМЕОН: Шта је то, честити пашо? Опет се јарост на лицу твоме казује! Је ли могуће?

СИНАН: Је ли могуће, свирепи породе? Је ли могуће да ће ми срећу твоја чељуст прогутати? Каква ти слепа надежда кратковидне очи на круну подиже? Ти, јадни јабанац, да слободним народом управљаш!

СИМЕОН: Шта је то, честити пашо? Кад сам ја жељу открио, да сам рад царовати? То моја жеља није, нити воља.

СИНАН: Ха, лисицо и пакосна змијо, како се смрзнута у недра увлачиш, да их потом разгрејана горе осакатиш! Ко ти ове умиљатс речи даде? (Злобно). О, ти желиш само царицу, а нећеш круну! Желиш само цело, а нећеш част!

СИМЕОН: Паша Синане! С допуштењем царичиним ја њену руку желим.

СИНАН (као и пређе): О да, с допуштењем царичиним. Ти си већ с њом уговорио. Лепа друштва! Нико и ништа, из туђе земље, протераница, сад овде да круну прими, што је код царице у милост дошао! СИМЕОН: Синан-пашо, ти мене страшно вређаш. Није моја жеља круну имати, чујеш ли једанпут. Ја ћу с царицом задовољан усред арапске пустиње бити. Усред Сахаре, где сунце песковиту земљу у камен претвара, и где самум с највећим ужасом сметове носи — ту ћу ја с царицом живети без најмањег роптања против моје среће и судбине. Сад какво лраво имаш ти у том противостајати? Желиш ли круну? Ено ти је! Мени не треба. Ја нисам тако заслепљен, да у њој свако шчастије полажем. Мени је довољно да с мојим стањем задовољан будем.

СИНАН: Чудне науке!

СИМЕОН: Ако је не одобраваш, немој јој се ругати. Она је такова, коју нико при здравом разуму одрећи не може. Не држи ме за подлог страшљивицу, који се света клони, да не би само прилику имао своје силе на меру метнути. Твој је стриц осетио хптроћу мача мога.

СИНАН: Ти си мога стрица убио?

СИМЕОН: За љубов царичину. Он ме је на мејдан лозвао, ја сам се бранити морао.

СИНАН (напрасно): Брани се и сад за љубов царичину! Његов те синовац на мејдан зове.

СИМЕОН: Синан-пашо!

СИНАН (тргне мач): На мејдан, јуначки сине, за љубов царичину! Сад ће се о глави играти!

СИМЕОН: Ти желиш старо обновити? Није ли нас сама царица у крило тишине поставила?

СИНАН: Ти си убица, ти си харамија пред мојим очима. Овамо, да се огледамо! Како је мој стриц лао, онако и ја нек паднем! Мени је живот несносан.

СИМЕОН: Синане, ја не желим твоју смрт. Не терај ме, да живот на белегу неверног случаја метнем.

СИНАН: Вуци, крвниче; или ћу те таки пробуразити.

СИМЕОН (ступи у борбу, и после кратке битке избије противнику мач из руке): Ево те безоружног! Дођи к себи и познај где си. Ја теби убитка не желим. Твоја је добродетељ страстма замућена.

СИНАН (зграби наново мач): Ха, скорпијо, желиш ме још срамотом покрити! Даље, несрећо, и не мисли да ће се са животом обојих борба окончати.

(Боре се наново).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.