Nahod Simeon/27
2
SINAN, NAHOD SIMEON.
SINAN: Ha, nesrećniče, u zao te je čas sudbina dovela!
SIMEON: Šta je to, čestiti pašo? Opet se jarost na licu tvome kazuje! Je li moguće?
SINAN: Je li moguće, svirepi porode? Je li moguće da će mi sreću tvoja čeljust progutati? Kakva ti slepa nadežda kratkovidne oči na krunu podiže? Ti, jadni jabanac, da slobodnim narodom upravljaš!
SIMEON: Šta je to, čestiti pašo? Kad sam ja želju otkrio, da sam rad carovati? To moja želja nije, niti volja.
SINAN: Ha, lisico i pakosna zmijo, kako se smrznuta u nedra uvlačiš, da ih potom razgrejana gore osakatiš! Ko ti ove umiljats reči dade? (Zlobno). O, ti želiš samo caricu, a nećeš krunu! Želiš samo celo, a nećeš čast!
SIMEON: Paša Sinane! S dopuštenjem caričinim ja njenu ruku želim.
SINAN (kao i pređe): O da, s dopuštenjem caričinim. Ti si već s njom ugovorio. Lepa društva! Niko i ništa, iz tuđe zemlje, proteranica, sad ovde da krunu primi, što je kod carice u milost došao! SIMEON: Sinan-pašo, ti mene strašno vređaš. Nije moja želja krunu imati, čuješ li jedanput. Ja ću s caricom zadovoljan usred arapske pustinje biti. Usred Sahare, gde sunce peskovitu zemlju u kamen pretvara, i gde samum s najvećim užasom smetove nosi — tu ću ja s caricom živeti bez najmanjeg roptanja protiv moje sreće i sudbine. Sad kakvo lravo imaš ti u tom protivostajati? Želiš li krunu? Eno ti je! Meni ne treba. Ja nisam tako zaslepljen, da u njoj svako ščastije polažem. Meni je dovoljno da s mojim stanjem zadovoljan budem.
SINAN: Čudne nauke!
SIMEON: Ako je ne odobravaš, nemoj joj se rugati. Ona je takova, koju niko pri zdravom razumu odreći ne može. Ne drži me za podlog strašljivicu, koji se sveta kloni, da ne bi samo priliku imao svoje sile na meru metnuti. Tvoj je stric osetio hptroću mača moga.
SINAN: Ti si moga strica ubio?
SIMEON: Za ljubov caričinu. On me je na mejdan lozvao, ja sam se braniti morao.
SINAN (naprasno): Brani se i sad za ljubov caričinu! Njegov te sinovac na mejdan zove.
SIMEON: Sinan-pašo!
SINAN (trgne mač): Na mejdan, junački sine, za ljubov caričinu! Sad će se o glavi igrati!
SIMEON: Ti želiš staro obnoviti? Nije li nas sama carica u krilo tišine postavila?
SINAN: Ti si ubica, ti si haramija pred mojim očima. Ovamo, da se ogledamo! Kako je moj stric lao, onako i ja nek padnem! Meni je život nesnosan.
SIMEON: Sinane, ja ne želim tvoju smrt. Ne teraj me, da život na belegu nevernog slučaja metnem.
SINAN: Vuci, krvniče; ili ću te taki proburaziti.
SIMEON (stupi u borbu, i posle kratke bitke izbije protivniku mač iz ruke): Evo te bezoružnog! Dođi k sebi i poznaj gde si. Ja tebi ubitka ne želim. Tvoja je dobrodetelj strastma zamućena.
SINAN (zgrabi nanovo mač): Ha, skorpijo, želiš me još sramotom pokriti! Dalje, nesrećo, i ne misli da će se sa životom obojih borba okončati.
(Bore se nanovo).
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|