Nahod Simeon/22
6.
NAHOD SIMEON, NIKOLA, docnije robovi.
NIKOLA: Još stojiš, jadan; još ti nije dosta? Ili želiš još koji grom dočekati?
SIMEON: Ah, Nikola, carica je bila! Ah, jesi li je video, jesi li njenu reč saslušao?
NIKOLA: O, maloumni i zaluđeni mladiću, zar si baš tako čuvstva zatupio, da na život sasvim zaboravljaš? Zar može ljubov bez njega opstati? Trgni se, žalostan, gledaj jarugu pred tobom kolika je! S kim si otoič govorio? Razbiraš li? Je li to Sinan bio?
SIMEON: On mi je oprostio. Jesi li čuo, Nikola, kako je umiljato meni govorio? Ja se njegove jarosti više bojati ne mogu.
NIKOLA: Ne možeš, neščasni!? Zašto ti je oprostio? Ne ljubi li on caricu strasno, i neće li se gore razjariti, kad u tebi ljubvesopernika nađe? Nahode, Nahode! Ne tebe radi, jer vidim da ti život ništa ne ceniš, no mene radi, molim te i preklinjem, ako me ljubiš, smiluj se, ne goni me više u opasnost! Dosta mi je što sam pretrpeo; mač se meni neprestano oko glave vije.
SIMEON (zagrli ga): Nikola, slatki moj Nikola! Ići ću, no dopusti mi da još jedanput caricu vidim.
NIKOLA: O, mahni se, prođi se te želje; nego brzo hajde, hajde da begamo!
SIMEON: Ah, mogu li se krenuti, da je još jedanput ne vidim, da se s njom ne oprostim?! O, to mi ne možeš ukinuti, ne možeš tako svirep biti, Nikola! Znaš li, kad si se od tvoje sestrice rastavljao, kakvo bi ono srce bilo, koje te ne bi pustilo poslednji je put poljubiti!
NIKOLA: O, hodi brže, ne dangubi, da pozno ne bude! (Uhvati ga za ruku i odu).
ROBOVI (dođu i odnesu telo Hasanovo).
|