Наход Симеон/18

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
◄   1 2. 3   ►

2.

ПРЕЂАШЊИ, НИКОЛА


НИКОЛА: Симеоне, опет те видим. Колике ме бриге узнемиравају! Кажи ми: шта си с царицом учинио, како ти се показала, и зашто је нас остале од себе отпустила?

СИМЕОН: Никола, ти си, ком могу открити што ми на срцу лежи. Но ти си крив. Зашто ме њој одведе, кад знаш какова је змија? Прошао је твој друг, Никола! Чуј судбу Симеонову: Ја сам у царицу заљубљен.

НИКОЛА: Шта изусти, јадан?

СИМЕОН: Ево ме у твојим рукама. Суди како хоћеш. Но бадава ћеш ме корити: дијамантни ме ланци к њој вуку.

НИКОЛА: У зао час. Ти у царицу заљубљен?! А она?

СИМЕОН: Показала ми своје право лице.

НИКОЛА: Наопако! Дакле и она на ту љубов соизвољава?!

СИМЕОН: У њеном је срцу већа бура била, него при највећој олуји на мору; но из тога сам само љубов закључити могао.

НИКОЛА: Је ли ти она открила љубов?

СИМЕОН: Није. То сам само из њеног движенија докучио.

НИКОЛА: нешчастија! Симеоне, и ти се усуђујеш љубовне очи продржљиво на царицу дизати и из једног движенија љубов закључавати онде, где се толики великаши отимају?! Казуј, бедан, о чему је говор био. Ја ћу то боље расудити.

СИМЕОН: Немој тако, Никола. Она ми је једнако говорила да сам јој познат, да ме је гдегод видела, и да јој је мој облик живо у уму изображен. Из овог шта могу закључити, него да Је деЈСтво силне љубови?

НИКОЛА: Вараш се, јадан! Но и да се не вараш, смеш ли се оној препоручивати за којом Хасан распаљен бесни и где Синан своју љубов показује?

СИМЕОН: Све ово искључава царичино к мени благоволеније.

НИКОЛА: О, бежи, нешчасни! Бежи! Теби је непозната моћ овдашњих великаша; теби је непознат њихов карактер, њихово у љубови ревновање. Промисли шта чиниш, у какву се опасност заплећеш. Како ћеш се против њихове силе бранити; куд се знаш окренути, кад те мач каквог разјареног љубвесоперника појури?

СИМЕОН: Никола, ти добро знаш да је наша највећа игра била као деци стрелом у нишан згађати, а и мачем борити се научила ме је невоља мога путовања. Тако ћу се, мислим, моћи одбранити, ако који из потаје на мене удари, а јавно ме љубов царичина брани. Зато су твоје речи празне, нити могу што код мене дејствовати.

НИКОЛА: Ништа не дејствује, свирепи? Где је твој завет, где је намера, што смо закључили? Зар ме довека робом учинити желиш?

СИМЕОН (загрли га): Никола, мислиш ли ти да ћеш роб бити, ако ја царицу узмем? О, само да на трон седнем, познаћеш, Никола, моју братску к теби љубов!

НИКОЛА: Сујетни младићу, какви се ветрови по твојој глави легу! Ти цар да постанеш, јабанац у туђој земљи! Шга те на ту мисао подиже?

СИМЕОН: О, ништа ме не диже, Никола. Нисам ја честољубив. Ја се само на царицу ослањам, и ако ме она управо љуби, ја ћу задовољан и у шуми живети.

НИКОЛА: Ти, момче без наусница, не стидиш се пороком укаљану удовицу гледати, која ти може мати бити?!

СИМЕОН: О, не куди је, брате. Ово ти хуљење не иде од срца. Зар не познајеш царицу?

НИКОЛА: И ти си наумио у Јањи остати?

СИМЕОН: Докле год царичина воља буде.

НИКОЛА: Јадни сине, тако ли лако заветовано газиш? Зар ти не пада на ум куд си пошао, и за чим си? Где су ти родитељи? Оставио си блажену ону пустињу њих ради; прошао си бели свет њих ради — и овде да твоју младост закопаш?! Не стидиш се самог себе?

СИМЕОН: Никола, брате мој! Ако си ми брат, и ако ме љубиш, немој ми с тим срце парати. Све знам и себи представљам; но бадава: љубов, као бурни ветар, сва ова представленија растерује. Ја сам роб сто реди гори, него ти што си. Остави ме.

НИКОЛА: О, зашто ми, опасности, слаткоречије не улијеш, да малоумном овом младићу беду живо изобразим! Симеоне, Симеоне, шта чиниш од себе? Зашто убијаш и мене, и себе, и целу царичину и твоју родбину? Зар је тако мека твоја вера, зар је тако кратак твој вид? Можеш ли помислити да ја теби добра не желим? Поврати се, дођи себи, тргни ногу из ове беде! Још није доцкан.

СИМЕОН: Бадава, Никола! Ја сам у рукама судбине. Никаква ме сила човечија избавити не може.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.