Nahod Simeon/18
2.
PREĐAŠNjI, NIKOLA
NIKOLA: Simeone, opet te vidim. Kolike me brige uznemiravaju! Kaži mi: šta si s caricom učinio, kako ti se pokazala, i zašto je nas ostale od sebe otpustila?
SIMEON: Nikola, ti si, kom mogu otkriti što mi na srcu leži. No ti si kriv. Zašto me njoj odvede, kad znaš kakova je zmija? Prošao je tvoj drug, Nikola! Čuj sudbu Simeonovu: Ja sam u caricu zaljubljen.
NIKOLA: Šta izusti, jadan?
SIMEON: Evo me u tvojim rukama. Sudi kako hoćeš. No badava ćeš me koriti: dijamantni me lanci k njoj vuku.
NIKOLA: U zao čas. Ti u caricu zaljubljen?! A ona?
SIMEON: Pokazala mi svoje pravo lice.
NIKOLA: Naopako! Dakle i ona na tu ljubov soizvoljava?!
SIMEON: U njenom je srcu veća bura bila, nego pri najvećoj oluji na moru; no iz toga sam samo ljubov zaključiti mogao.
NIKOLA: Je li ti ona otkrila ljubov?
SIMEON: Nije. To sam samo iz njenog dviženija dokučio.
NIKOLA: neščastija! Simeone, i ti se usuđuješ ljubovne oči prodržljivo na caricu dizati i iz jednog dviženija ljubov zaključavati onde, gde se toliki velikaši otimaju?! Kazuj, bedan, o čemu je govor bio. Ja ću to bolje rasuditi.
SIMEON: Nemoj tako, Nikola. Ona mi je jednako govorila da sam joj poznat, da me je gdegod videla, i da joj je moj oblik živo u umu izobražen. Iz ovog šta mogu zaključiti, nego da Je deJStvo silne ljubovi?
NIKOLA: Varaš se, jadan! No i da se ne varaš, smeš li se onoj preporučivati za kojom Hasan raspaljen besni i gde Sinan svoju ljubov pokazuje?
SIMEON: Sve ovo isključava caričino k meni blagovolenije.
NIKOLA: O, beži, neščasni! Beži! Tebi je nepoznata moć ovdašnjih velikaša; tebi je nepoznat njihov karakter, njihovo u ljubovi revnovanje. Promisli šta činiš, u kakvu se opasnost zaplećeš. Kako ćeš se protiv njihove sile braniti; kud se znaš okrenuti, kad te mač kakvog razjarenog ljubvesopernika pojuri?
SIMEON: Nikola, ti dobro znaš da je naša najveća igra bila kao deci strelom u nišan zgađati, a i mačem boriti se naučila me je nevolja moga putovanja. Tako ću se, mislim, moći odbraniti, ako koji iz potaje na mene udari, a javno me ljubov caričina brani. Zato su tvoje reči prazne, niti mogu što kod mene dejstvovati.
NIKOLA: Ništa ne dejstvuje, svirepi? Gde je tvoj zavet, gde je namera, što smo zaključili? Zar me doveka robom učiniti želiš?
SIMEON (zagrli ga): Nikola, misliš li ti da ćeš rob biti, ako ja caricu uzmem? O, samo da na tron sednem, poznaćeš, Nikola, moju bratsku k tebi ljubov!
NIKOLA: Sujetni mladiću, kakvi se vetrovi po tvojoj glavi legu! Ti car da postaneš, jabanac u tuđoj zemlji! Šga te na tu misao podiže?
SIMEON: O, ništa me ne diže, Nikola. Nisam ja čestoljubiv. Ja se samo na caricu oslanjam, i ako me ona upravo ljubi, ja ću zadovoljan i u šumi živeti.
NIKOLA: Ti, momče bez nausnica, ne stidiš se porokom ukaljanu udovicu gledati, koja ti može mati biti?!
SIMEON: O, ne kudi je, brate. Ovo ti huljenje ne ide od srca. Zar ne poznaješ caricu?
NIKOLA: I ti si naumio u Janji ostati?
SIMEON: Dokle god caričina volja bude.
NIKOLA: Jadni sine, tako li lako zavetovano gaziš? Zar ti ne pada na um kud si pošao, i za čim si? Gde su ti roditelji? Ostavio si blaženu onu pustinju njih radi; prošao si beli svet njih radi — i ovde da tvoju mladost zakopaš?! Ne stidiš se samog sebe?
SIMEON: Nikola, brate moj! Ako si mi brat, i ako me ljubiš, nemoj mi s tim srce parati. Sve znam i sebi predstavljam; no badava: ljubov, kao burni vetar, sva ova predstavlenija rasteruje. Ja sam rob sto redi gori, nego ti što si. Ostavi me.
NIKOLA: O, zašto mi, opasnosti, slatkorečije ne uliješ, da maloumnom ovom mladiću bedu živo izobrazim! Simeone, Simeone, šta činiš od sebe? Zašto ubijaš i mene, i sebe, i celu caričinu i tvoju rodbinu? Zar je tako meka tvoja vera, zar je tako kratak tvoj vid? Možeš li pomisliti da ja tebi dobra ne želim? Povrati se, dođi sebi, trgni nogu iz ove bede! Još nije dockan.
SIMEON: Badava, Nikola! Ja sam u rukama sudbine. Nikakva me sila čovečija izbaviti ne može.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|