Нафака

Извор: Викизворник

Један Турчин имао је седмеро дјеце, све једно другом до ува, а био је врло сиромашан и једва је могао зарадити толико, да их сувим хљебом храни. За то договори се са женом те један дан узме троје четверо дјеце и одведе пред џамију. Кад Турци изађу из џамије, упитају га: зашто стоји с дјецом, онда им он исприча, како је сирома, — „па сам, вели, довео ову ђецу, да их раздам онима, који ђеце немају, а желе их.”

Турци кад то чују, сажале се, и неколика добра чоека, који нијесу имали ђеце, узму по једно дијете и поведу их сваки својој кући. Отац им се заплаче и погледа за њима, кад у сваког му дјетета гута на леђима! Онда их он застави и упита оџе: „оџа, ако Бога знаш, шта је ово у сваког дјетета гута на леђима, а док су били код мене, није су имали гуте!” Оџа му одговори: „немој се ни мало чудити, јер то је њихова нафака, па док су дјеца била код тебе, и нафака је њихова уза те била, а сад свако своју нафаку однесе са собом!” Онда их он поврати и рече: „кад је тако, и кад они имају своју нафаку, нека их опет код мене!”

Забиљежио у Сарајеву

М. Сршкић

Извор[уреди]

1892. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година седма, број 3, стр. 45.