Nafaka

Jedan Turčin imao je sedmero djece, sve jedno drugom do uva, a bio je vrlo siromašan i jedva je mogao zaraditi toliko, da ih suvim hljebom hrani. Za to dogovori se sa ženom te jedan dan uzme troje četvero djece i odvede pred džamiju. Kad Turci izađu iz džamije, upitaju ga: zašto stoji s djecom, onda im on ispriča, kako je siroma, — „pa sam, veli, doveo ovu đecu, da ih razdam onima, koji đece nemaju, a žele ih.”

Turci kad to čuju, sažale se, i nekolika dobra čoeka, koji nijesu imali đece, uzmu po jedno dijete i povedu ih svaki svojoj kući. Otac im se zaplače i pogleda za njima, kad u svakog mu djeteta guta na leđima! Onda ih on zastavi i upita odže: „odža, ako Boga znaš, šta je ovo u svakog djeteta guta na leđima, a dok su bili kod mene, nije su imali gute!” Odža mu odgovori: „nemoj se ni malo čuditi, jer to je njihova nafaka, pa dok su djeca bila kod tebe, i nafaka je njihova uza te bila, a sad svako svoju nafaku odnese sa sobom!” Onda ih on povrati i reče: „kad je tako, i kad oni imaju svoju nafaku, neka ih opet kod mene!”

Zabilježio u Sarajevu

M. Srškić

Izvor

1892. Bosanska vila, list za zabavu, pouku i književnost. Godina sedma, broj 3, str. 45.