НАПРЕТКУ
Целог века све напред идемо.
Рађамо се, растемо и мремо,
Трудимо се, прибирамо живо:
Још се нико није наужив’о,
Или жеља прегазио моста,
Па рекао: е сад ми је доста!
Све се слаже у тој чудној вољи,
Од другара да је својих бољи;
О напретку све на свету снева,
И тица се са тицом натпева,
Па и пчела, то можемо каз’ти,
Да све лепше жели дати сласти.
И на земљи, и у ведром зраку,
У морима, реци и облаку,
Свугде, где се какав живот креће,
Напретку се са чежњом излеће;
У напредак трчи се и јури,
Докле гробак мраком не зажмури.
О ти, земљо нама обећана,
Силно царство од напредовања!
Где си? куд си? има л’ те на свету?
Може л’ човек на те метнут’ пету?
Силна с’ брда и големе реке —
Где су твоје границе далеке?
Човечанство тебе тражи, проси,
На своји га ум једрила носи,
Као муња, као мис’о лети —
Ал’ у тебе не може да слети:
Тек у магли што му бледо сијнеш,
Одмакнеш се, у мраку преминеш.
Кол’ко треба ова земља стара,
Са обртом да ваздух пропара?
Или сунцу кол’ко треба сјаја,
Па да једном до твог дођу краја?
Ил’ си чедо машта и опсена,
Па те можда у селени нема?
О! та ниси ти ништава сенка!
Целом свету светла си челенка,
Кој’ те има, тај је силан, јаки,
Где те нема, ту су људи млаки,
Кораци им у назадак следе,
Ни имена својега не вреде.
Ти си неко големо створење,
Уз тебе се сваки пуза, пење,
Тек што дође на по тешка пута,
Величина твоја га прогута.
Сва селена минуће, умреће,
На врх тебе нико доћи неће.
Па када си ти горостас таки,
Ми спрам тебе као зрна мака —
А ти пригни своје вел’ко тело,
Да би с’ лакше човечанство пело,
Па нас мети на јуначко рамо,
Да са тобом вечно корачамо!
