NAPRETKU
Celog veka sve napred idemo.
Rađamo se, rastemo i mremo,
Trudimo se, pribiramo živo:
Još se niko nije nauživ’o,
Ili želja pregazio mosta,
Pa rekao: e sad mi je dosta!
Sve se slaže u toj čudnoj volji,
Od drugara da je svojih bolji;
O napretku sve na svetu sneva,
I tica se sa ticom natpeva,
Pa i pčela, to možemo kaz’ti,
Da sve lepše želi dati slasti.
I na zemlji, i u vedrom zraku,
U morima, reci i oblaku,
Svugde, gde se kakav život kreće,
Napretku se sa čežnjom izleće;
U napredak trči se i juri,
Dokle grobak mrakom ne zažmuri.
O ti, zemljo nama obećana,
Silno carstvo od napredovanja!
Gde si? kud si? ima l’ te na svetu?
Može l’ čovek na te metnut’ petu?
Silna s’ brda i goleme reke —
Gde su tvoje granice daleke?
Čovečanstvo tebe traži, prosi,
Na svoji ga um jedrila nosi,
Kao munja, kao mis’o leti —
Al’ u tebe ne može da sleti:
Tek u magli što mu bledo sijneš,
Odmakneš se, u mraku premineš.
Kol’ko treba ova zemlja stara,
Sa obrtom da vazduh propara?
Ili suncu kol’ko treba sjaja,
Pa da jednom do tvog dođu kraja?
Il’ si čedo mašta i opsena,
Pa te možda u seleni nema?
O! ta nisi ti ništava senka!
Celom svetu svetla si čelenka,
Koj’ te ima, taj je silan, jaki,
Gde te nema, tu su ljudi mlaki,
Koraci im u nazadak slede,
Ni imena svojega ne vrede.
Ti si neko golemo stvorenje,
Uz tebe se svaki puza, penje,
Tek što dođe na po teška puta,
Veličina tvoja ga proguta.
Sva selena minuće, umreće,
Na vrh tebe niko doći neće.
Pa kada si ti gorostas taki,
Mi spram tebe kao zrna maka —
A ti prigni svoje vel’ko telo,
Da bi s’ lakše čovečanstvo pelo,
Pa nas meti na junačko ramo,
Da sa tobom večno koračamo!
