Напредовање учености

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

За стварање дела треба имати знања. »Природи можемо да заповедамо само кад јој се покоравамо.« ? Човек треба да познаје законе природе, и оида ће моћи њоме владати, као што је данас, због незнања, њезин роб; наука је пут до утопије. Ну, у каквом се стању налази тај пут? Он је крив, мрачан, иде у кругу, губи се у некорисним покрајним улицама, и не води у светлост него у хаос. Зато ми желимо почети прегледом иаука, и показати им њихово нарочито и за њих одређено место; ми желимо »све науке поставити на њихово право место«, испитати њихове погрешке, њихове потребе, и њихове могућности; указати на нове проблеме који од њих очекују своје решење; и уопште »разгрнути и растрести земљу око њихова корења.«

То је задатак што га је Бекон поставио себи у Напредовању yчeнocтu. »Моја је намера (пише он, као какав краљ који почиње своју владу) да направим пут око знања, и да забележим која места леже пуста и необрађеаа, и остављена од људске вредноће; на тај начин, тачним бележењем остављених крајева, позвао бих енергију јавних и приватних лица да их поправе.« Он би желео да буде краљевски надзорник запуштенога земљшпта, који уравњава путеве и раздељује области онима који ће их обрађивати. У том плану смелост се граничила са нескромношћу; али, Бекон је био још сувшпе млад (философ са четрдесет и две године још је млад) да планира велика путовања, »Целокупно знање ја сам одабрао за своју покрајину«, пише он Берлију 1592., а тиме није хтео рећи да му је циљ превремена Encyclopedia Britannica, него само да ће тај рад њега, као критичара и координатора свих наука у служби социјалног обновљења, довести у сваку област. Већ величина његове намере даје његову стилу величанствен сјај, и издиже га понекад на врхунац енглеске прозе. Тако он четује по големом бојишту где се људско испитивање бори са природним препрекама и с људским незнањем, и ои у сваку област уноси светлост. Он придаје велику важност физиологији и медицинској науци. Наглашавајући значај ове последње, он каже да она надзире »музички инструменат у који је утрошено много вештине и који лако може да се раздеси.« Али, он прави замерке површном емпиризму савремених лекара и њиховој лакој готовости да свима болестима прилазе с истим рецептем — с медикаментима. »Наши лекари су као владике, који додуше имају кључеве за везивање и одрешивање, али не више.« Они се сувише ослањају на своје случајно, несистематско лично искуство; требало би да се они лаћају већих експеримената, да људску анатомију осветљавају компаративном, да сецирају и, ако је потребно, да вивисецирају; а пре свега, да спреме лако схватљив и разумљив извештај о својим експериментима и њиховим резултатима. Бекон мисли да лекарима треба допустити да могу смрт олакшати и убрзати онде где се свршетак може да одгоди само на неколико дана а само по цену јаких болова; али, сматра важним да лекари више пажње посвећују вештини која живот продужује. »То је нов и оскудан део (медицине), мада је од свих најблагороднији; јер, ако би се та вештина усавршила, не би се медицина искључиво кретала у каљавим лечењима, и не би се лекарима поштовање исказивало само по нужности, него као дароваоцима највеће земаљске среће у којој смртни могу да учествују.« Обзиром на ово питање, човек се, истина, сећа горких Шопенхауерових примедаба против схватања да је продужени живот неко доброчинство, и с друге стране његовог уверавања да је брзина којом неки лекари припремају свршетак нашим боловима безусловно похвално дело. Али, Бекон, мада пун брига, ожењен, и непрестано узнемириван, ипак није никад сумњао у то да је живот поред свега нешто веома лепо.

У психологији он је готово »бехавиорист«; он тражи тачно испитивање узрока и последица у људском делању, и жели да реч слугај избаци из речннка наука. Слугај је име за нешто што не постоји. И »што је случај у свемиру, то је воља у човеку.« Овај једини редак садржи бескрајно много значења и навештај рата: схоластичко учење о слободи воље одбија се као учење које је испод дискусије, и одбацује се ошпте призната претпоставка »воље« која треба да буде различна од »ума«. То су антиципације доцнијих схватања која Бекон даље не развија; то није једини случај где он у једној јединој реченици каже толико колико би се рекло у целој једној књизи, и онда мнрно иде даље.
Поново, у мало речи, Бекон открива нову науку — социјалну психологију. »Философи треба да марљиво испитују моћ и енергију обичаја, вежбања, навике, васпитања, примера, подражавања, такмичења, друштвености, пријатељства, похвале, прекора, охрабрења, репутације, закона, књига, студија, јер те ствари владају моралом људским, и те снаге дају духу облик и себи га подвргавају.« Модерна наука пошла је за овим нацртом тако тачно да он готово потсећа на списак садржине у делима која су писали Тард, Ле Бон, Рос, Волис и Диркхајм.

Ништа није за науку сувише незнатно, ни сувише високо. Магија, снови, претсказивања, телепатска саопштења и »пар-психички феномени« морају уопште да буду подвргавани испитивању; »јер се не зна у којима случајевима, и докле, ефекти имају учешћа у природним узроцима.« Поред све своје јаке природњачке наклоности, он је очаран овим проблемима; ништа људско није њему страно. Јер ко би могао рећи каква неочекивана истина и каква нова наука могу да освану из тих испитивања, као што се хемија развила из алхемије? »Алхемија може да се упореди с оним човеком који је својим сновима рекао да им је на једном месту у свом винограду закопао злато; али, ови, мада својим копањем тамо нису нашли никаква злата, опет су, тиме што су виноград дубоко прекопали, изазвали богату бербу. Тако су испитивања и напори који су тежилн да направе злато довели до многих корисних изума и поучних експеримената.«

Опет једна нова наука добија свој облик у VIII књизи: то је наука о успеху у животу. У време док још сам није изгубио моћ, Бекон даје неколико претходних савета како човек може да напредује у свету. Прва ствар која је за то потребна јесте знање о себи и другима. »Gnothi seauton« јесте само половина; познавање самога себе углавном има вредности као средство за познавање других. Ми се морамо ревносно »обавештавати о нарочитим људима с којима имамо да стварамо — о њиховом темпераменту, о њиховим пожудама, схватањима, обичајима, навикама; о помоћним средствима, потпорама и безбедностима на које су се они у главној ствари ослањали, и од којих су добили своју моћ; о њиховим недостацима и слабостима због којих су највише изложени и приступачни нападима; о њиховим пријатељима, странкама, заштитницима, присталицама, непријатељима, завидљивцима, такмацима; о времену и начину њихове прист-пачности... Али, најпоузданији кључ за отварање карактера других даје испитивање и просијавање или њихова темперамента и природе, или љихових циљева и планова; слабији и једноставнији могу да се најбоље оцене на основу њихова темперамента, а паметнији и затворенији на основу њихових намера... Али, најкраћи пут до тога испитивања показују ове три ствари: прво, треба човек да стекне многобројне пријатеље... друго, треба да одржава паметно устезање и средљи пут између несметанога говорења и ћутања ... А пре свега, човек се ничим бољим не може да претстави, и да обезбеди своја права, него ли тим што се пријатељством и добродушношћу неће сувише разоружати, јер то може да изложи повредама и презрењима; шта више... с времена на време, човек мора да избацује искре слободнога и храброга духа, у којима се находи и жалац и мед.«

Пријатељи значе за Бекона углавном средства ка моћи; с Макијавелијем он дели становшпте које би човек најпре приписао Препорођају, док се не сети лепих и нерачунских пријатељских односа у којима су живели Микеланџело и Кавалијери, Монтењ и Ла Боеси, сер Филип Сидни и Хибер Ланге. Можда ово сувише пословно цењење пријатељства може да објасни Беконов пад, као што слична становишта дају прилоге за објашњење пада Наполеонова; јер човекови пријатељи ретко ће у својим односима заступати неку вишу философију него што је човек сам изнесе на видело у саобраћају с њима. Бекон иде још даље и цитира Бијаса, једнога од седморице мудраца античке Грчке: »Љуби свога пријатеља као да ће ти постати непријатељ, и свога непријатеља као да ће ти постати пријатељ»« Чак ни пријатељу човек не треба да одаје сувише од својих правих циљева и мисли. У разговору треба чешће постављати питања него ли изражавати мишљења; и кад говорите, треба пре износити податке и чињенице него ли уверења и судове.« Очевидан понос помаже успеху, и »хвалисавост је пре погрешка у етици него ли у политици.« Овде човеку опет пада на памет Наполеон; као мали Корсиканац, Бекон је био једноставан човек у својој кули, али изван ње развијао је церемонију и расипност, јер је то сматрао као безусловно потребна средства којима се постиже јавна репутација.

Тако Бекон хита из области у област, спуштајући семе свога мишљења у сваку науку. На крају свога прегледа он долази до закључка да сама наука није довољна; изван науке мора да постоји нека моћ и дисциплина које ће међу наукама извршити координацију и поставити им циљ. »Постоји још други велики и јаки узрок што су се науке тако мало развиле, а то је овај: није могућно да се трчање изврши без погрешке ако сам циљ није правилно постављен.« Што је науци потребно јесте философија — анализа научне методе и координација научних циљева и резултата; без овога свака наука мора остати површка. »Јер као што се на равници не може да добије пун преглед једнога земљишта, исто тако не могу да се открију удаљенији и дубљи делови једне науке у равници исте науке, или без успињања на висине.« Он осуђује навику којом се поједине чињенице посматрају изван њихове везе, при чему се не води рачуна о јединству природе; као кад би ко, каже он, малом свећом хтео да осветли углове простора који обасјава светлост из његова средшнта.
Напослетку, Беконова љубав ипак је више нагињала фил-софији него ли природној науци; животу који је пун немира и чемера canio философија може да да оно узвшпено спокојство које долази од разумевааа. »Ученост побеђује или стишава страх од смрти џ од нежељене судбине.« Он цитира Вергилијеве крупне стихове:

Felix qui potuit rerum cognoscere causas,
quique metus omnes, et inexorabile fatum,
subiecit pedibus, strepitumque Acherontis avari —

»Срећан онај који је могао сазнати узроке ствари, и који је под ноге ставио сваки страх, и неумитну судбину и хуку лакомога Ахеронта.« Можда је најбољи плод философије то што њоме човек заборавља незаситну страст за богатством коју наша индустриска околина непрестано проповеда. Философија нам прво показује пут за тражеље духовних добара, а све друто или ће се наћи, или ће се једва опазити да га нема.« Комадић мудрости јесте вечита радост.
Државна управа, сасвим као науке, трпи кад не води рачуна о философији. Између философије и науке постоји исти однос као између науке о држави и политике: на једној страни делање којим управља целокупно знање и потпун преглед, а на другој бесциљно и инокосно тражење. Баш као што неговање наука води ка схоластицизму чим се оне одвоје од стварних потреба човека и живота, тако исто и неговање политике постаје опасно наклапање кад се одвоји од науке и философије. »Зло је поверавати тело надрилекарима који обично имају само неколико рецепата и на те се ослањају, али који не познају ни узрок болести, ни телесну грађу болесникову, ни опасност случајева, а ни праве методе лечења. Тако исто мора бити опасно предати тело државе у руке државницима надримајсторима, ако им се не придруже бар други чије је знање поуздано... Мада се за човека који је казао: »Државе би биле срећне кад би или краљеви били философи или философи краљеви« — може рећи да је био освојен својим позивом, толико се у искуству ипак обистинило да су најбоља времена била онда кад су владали мудри и учени владари.« И он потсећа на велике цареве који су Римом владали од Домицијана до Комода.

Тако је Бекон, као Платон и ми сви, узвисио сопствену забаву и изнео је као спасење човека. Али, он је много јасније него ли Платон (и та разлика наговешћује ново време) упознао нужност специјалних наука, и војника и целих армија специјалног испитивања. Ничији дух, чак ни Беконов, не би могао да сам узме на се читаву област, и кад би гледао и са врхова Олимпа. Он је знао да му треба помоћи, и јако је осећао усамљеност у висинском ваздуху око својих предузећа која нико није помагао. Једном пита он свога пријатеља: »Какве другаре имаш при раду? Што се мене тиче, ја сам сасвим сам.« Он сања о научницима којн се у сталној заједници и у заједничком раду специјалишу једни поред друтих, и које велика организација држи на окупу ради заједничког циља испигивања. »Нека се размисли шта би се могло очекивати од људи који имају много времена, и од заједничких радова таквих људи, и од продуживања таквог рада кроз нараштаје; нарочито кад се не ради о путу којим истовремено може да пође само један човек (као што је то случај код мишљења), него о путу на коме се рад и вредноћа људи (нарочито што се тиче сабирања искустава) с најбољим успехом могу сабирати и раздељивати, па затим удруживати. Јер величину своје моћи упознаће човечанство тек онда кад се, место многих људи који раде исто, један прихвати овога задатка, а други онога.« Наука, која је организација сазнања, мора сама да буде организована.
И ова организација мора да буде интернационална, да прелази границе, и таква би од Европе могла да направи духовно јединство. »Као прву ману ја налазим слабу симпатију и недовољне односе између школа и университета, како у целој Европи тако и у појединим државама и краљевинама.« Сви ови университети имали би да поделе између себе теме и проблеме, па да заједнички раде и у изучавању и у pубликовању. Тако орг-низовани и повезани, университети би заслужили краљевску потпору која би од њих направила оно што ће они бити у Утопији — средшпта непристрасне учености која светом влада. Бекон указује на срамотну плату што је добијају јавни учитељи како наука тако и уметности«; и мисли да ће то стање трајати све док државе не узму на се крупне послове васпитања. »Мудрoст најстаријих и најбољих времена увек се жалила што се држава сувише занима законима, а премало пословима васпитања.«  Његов велики сан јесте социјализација науке ради савлађивања природе и појачавања човекове моћи.

И он се тако обратио Јакову I., засипајући га ласкањем којим се Краљевско Величанство, као што је он знао, радо наслађивало. Јаков је био исто толико научник колико и краљ, и он се више поносио својим пером него ли круном или жезлом: од једнога књижевно тако заинтересованога и тако образованога краља могло се нешто очекивати. Бекон је Јакову саошптио да су планови што их је он нацртао »уствари opera basilica« — краљевски задаци — »у правцу у којем напори једнога јединога човека не могу да постигну више него ли путоказ на раскршћу, који истина показује пут, али не може да корача«. Такво краљевско предузеће било би свакако везано за издатке; али, »као што секретари и жбирови кнезова и држава подносе рачуне за своје вести, тако и ви жбировима и уходама природе морате допустити да доносе своје рачуне, ако не желите да се одрекнете познавања много којечега што је достојно да се зна. Када је Александар толико имање ставио на располагање Аристотелу, да помаже ловце, птичаре, рибаре, и сличне, онда је таква потпора још потребнија онима који откривају лавиринте природе.«  Са таквом краљевском потпором Велико обновљење могло би да се изврши у мало година; ииаче, то извршење захтева рад генерација. Оно што је освежавно ново у Бекону то је величанствено поуздање којим се прориче човеково освојење природе: »Ја стављам све у победу вештине над природом у овом трчању.« Што су људи дотада урадили, то је »само капара за ствари које ће још они урадити«. Али, откуда ово велико поуздање? Зар нису људи већ од две хиљаде година тражили истину и испитивали путеве науке? Зашто баш сада треба да се очекује тако велик успех где су ипак дуги временски периоди довели само до незнатних резултата? — Истина је, одговара Бекон; али, шта онда ако су лажне и некорисне биле методе којима су се људи служили? Шта онда ако се изгубио широки друм, и наука забасала у стрампутице што ничему не воде? Нама је потребна безобзирна револуција у нашим методама испитивања и мишљења, у нашем систему наука и у нашој логици; нама је потребан нов орган који је бољи него Аристотелов, и који је прилагођен овом нашем већем свету!

И тако нам Бекон даје своје највеће дело.