У Сарајву, у своме конаку,
Зове паша халај-робињицу:
»Устај горе, халај робињице,
Па ти хајде у кауш-ходају:
Зови мени баш-чауша мога. 5
Нека сађе у топле подруме,
Нек ми сеиз мога хата спрема,
Па нек иде на сјајне хајаре,
Нек ми скине сабљу са хајара;
А ти хајде у женску одају, 10
Зови мени шћерцу Мелћијану,
Нек ми носи златне чамашире«.
Робињица на ноге скочила,
Па одлази у кауш-одају,
Баш-чауша у каушу нема, 15
Па силази у топле подруме,
А кад хата у подруму нема,
Па се врати на сјајне хајаре,
Кад ни сабље на хајару нема.
Па одлази у женску постељу, 20
Кад му шћерце у постељи нема.
Брже трчи халај-робињица
На дивану паши господару:
»Аман, аман, пашо ефендијо,
Нема хата у топлу подруму, 25
Ни чауша у кауш-одаји,
Нитн сабље на сјајном хајару,
Нити шћерце у мекој постељи.«
Ту се јаду паша осјетио,
Да је чауш пашу преварио 30
И скупо му ајлук наплатио.
Брже паша татара дозива,
Те он књиге на мензиле даје:
»Мој чауше, дома не стигнуо!
Кад одведе шћерцу из кафеза, 35
Што одведе хата дебелога
И однесе сабљу са хајара.
Врати сабљу и парипа мога,
Јер сам хата за себе гојио,
А сабљу сам за себе ковао, 40
А шћерца је за туђина расла.
Шћерцу води, кад си уграбио.«
Одговара чауш са бјежања:
»Господару, пашо, ефендијо,
Ако мени до невоље дође, 45
Па да буде бјежат на јунаштво,
На твом хату могу побјегнути,
Од твог хата бржег не имаде,
А да буде сабљом ударати,
Твојом сабљом могу задобити, 50
Јера боље сабље не имаде,
Него што је твоја сакована.«
