Наод Агајлија

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Наод Агајлија

Рано рани Марица ропкиња
Пред суботу о Илињу дану,
Па се шеће зелену језеру
Да донесе лађане водице
И умије своју госпојицу,
Госпојицу, све Турске царицу.
На добро је уранила Мара:
Намера је намерила била
Крај језера на бешицу златну,
У бешици женско чедо спава.
Том се Мара јако обрадова,
Па се шеће царици госпоји,
Те казује шта је задобила,
Задобила од злата бешицу,
У бешици женско чедо мало.
Царица је д’јете присвојила
И у двору своме одранила,
Одранила, коран научила,
На крштењу лепо име дала,
Лепо име Наод Агајлија.
Кад Агајла везак научила,
Помајка јој онда преминула.
Често шеће Наод Агајлија
До Софије, велике џамије,
Над помајком јадикује млада.
Кад се једном двору повратила,
Дуне ветар од Мора црвена,
Дуне ветар испод бурунџука,
Бурунџук јој на главу узвије
И открије бијело јој лице –
Сину млада ка’ из горе сунце
И обасја сараје цареве.
То гледао царе поочиме,
То гледао пак је беседио:
„Аман свече, чуда големога,
Да лепоте Наод Агајлије,
Доиста је у Турчина није,
У Турчина, ни у каурина
Нит’ у б’јелу св’јету широкоме,
Вала лице заслужно царице,
Та царице, све Турске госпоје!“
Па он зове Наод-Агајлију,
Себи зове до царева трона,
Те је њо’зи тијо беседио:
„О Агајло, лепото царева,
Тебе лепа срећа посестрила,
Баш код мене у сараји царски,
Да ми будеш до кољена млада,
Да ми будеш до цара царица,
Та царица, све Турске госпоја –
Љуби лице цара честитога!“
Сузе проли Наод Агајлија,
Па говори цару поочиму:
„Св’јетла круно, царе поочиме,
Како ћу ти бити до кољена
И царица, све Турске госпоја?
Ја у теби оца почитујем,
Не мож’ ћерка оцу бити љуба,
Ваља с’ бојат’ Бога великога
И његова Мухамеда свеца –
Више нас ће небо помрачити,
А под нама земља провалити!“
Насмеја се царе поочиме,
Па беседи Наод-Агајлији:
„Не будали, Наод-Агајлијо,
Ево теби тврду вјеру дајем,
Сутра ћу ја диван отворити,
Моје паше и младе везире,
Све дервише, оџе и кадије
На диване цареве сазвати,
На дивану тебе ћу посадит’
До кољена цара честитога
И назвати све Турске царицом!“
Шеће млада Наод Агајлија,
Шеће млада на чардаке горње,
Сузе рони и збори у мисли.
Све је мисли на једну смислила,
Па кад зашло за горицу сунце,
Себи звала Огулина слугу,
Па је њега Богом братимила:
„Богом брате, Огулине слуго,
Дај ти мени коња виловита
Да ја бежим у гору зелену
Не би ли се опростила гр’јеја,
А на част ти моје пусто благо!“
То је слуга за Бога примио,
Довео јој коња виловита,
Па је меће горе на коњица.
Коња језди лепота Агајла,
И утече, радосна јој душа!
У гори је ноћцу преноћила;
Кад ујутру јутро освануло
И у гори огрануло сунце,
Ударише до девет ајдука,
Уватише Туркињу девојку,
Те је воде Баби арамбаши.
Лепо ју је ајдук поздравио,
За свог сина снаом учинио,
За најмлађег, најбоља јунака,
У гори су кума окумили,
Накрај горе свата нашли стара,
Па се шећу светом намастиру
Да божији закон савршују.
Да је коме стати па гледати
Чудновати кићени сватова:
Ајдук свекар, ајдук ђувегија,
Ајдук кумак, ајдук и дјевојка,
Ајдук девер, ајдук свате стари
И ајдуци остали сватови!
Кад уђоше у божију цркву,
Свети оци свеће упалише,
Свеће им се саме угасише,
Вино им се у воду створило,
Самоуци муком помучали.
Том се диве и оци и свати,
Па беседи старац игумане:
„Ја Бога вам, ајдуци сватови,
Чија је то љепота дјевојка,
Ког је рода, којег ли порода?“
Одговара свите арамбаша:
„Вјера и Бог, стари игумане,
Дјеца ми је у гори добили
Јошт зарана до сунца устања!“
Па он пита Туркињу дјевојку:
„Казуј, д’јете, рода којега си?“
Беседила Туркиња дјевојка:
„Ја сам, дервиш, рода непозната,
Ропкиња ме нашла у бешици,
Баш у златној крај зелен-језера –
Ево прстен што би у бешици,
На њему су слова к’о каурска!“
Узе прстен стари арамбаша,
Прстен гледи, па сузе пролива,
Удара се јунак по кољену,
Па говори дружби на дивану:
„Јао, мени и до Бога мога,
Мал’ ја данас не огреши душу,
Мал’ не венча брата са сестрицом!
На прстену три слова ришћанска:
Једно слово свети Димитрије,
Друго слово свети Георгије,
Треће слово Васо и Марица –
Ти си чедо, Љубо, нељубљено
Нит’ мајчине његе утувљено!“
Кад то чула лепота дјевојка,
Љуби Бабу у десницу руку,
А сву браћу у чело јуначко,
Од радости ороси им лица.
Па јошт Васо дружби проговара:
„Књигу писа од Орватске бане,
У књизи ме поздравио бане
Да му дођем са девет синова
На састанке гори у ајдуке,
Да ћерамо са границе Турке.
Ја отидо у земљу Орватску,
Собом води сви девет синова,
Сама оста при постељи љуба;
Баш кад наске код двора не бија,
У постељи женско чедо роди.
То дочули Турци јаничари,
Ударили на пусте ми дворе,
Све арали, на мач набацали,
А тражећи по двору ми благо.
У том мајка чедо уклонила
Да не секу у двору душмани.
Што нађоше у пусту ми двору,
То однеше са собом на коњи,
И љубу ми у робље однеше,
Милу мајку сви девет синова
И десете мезимице Љубе,
Која није мајке запамтила
Нит’ мајчином његом његована.
Кад се б’јелу ја поврати двору,
У двору ми никога живога.
Тад се јунак у ајдуке баци,
Са сви девет рођени синова,
Да покајем благо изгубљено,
Дјеци мајку и милу сестрицу,
А меника чедо и љубовцу.
Ево данас пуно седам љета
Откако сам у гори зеленој
Арамбаша са девет синова,
Куд год идем, све за Турке питам,
Ког уочим, умаћи ми неће
Ни до сама шарампова граду.
Ево сам ји цигло исјекао
До данаске сами јаничара
Пуно право до петнајст стотина,
А остале ни бројио нисам!“
То изрече, у гору се шеће,
Куд год иде, турске главе с’јече.
Спомен себи и дјечици стече.
Врли буди, арамбашо Васо,
Са твоије сви девет синова
И с Љубицом, Наод-Агајлијом,
Који знасте доскочити Турком!