Naod Agajlija

Naod Agajlija

Rano rani Marica ropkinja
Pred subotu o Ilinju danu,
Pa se šeće zelenu jezeru
Da donese lađane vodice
I umije svoju gospojicu,
Gospojicu, sve Turske caricu.
Na dobro je uranila Mara:
Namera je namerila bila
Kraj jezera na bešicu zlatnu,
U bešici žensko čedo spava.
Tom se Mara jako obradova,
Pa se šeće carici gospoji,
Te kazuje šta je zadobila,
Zadobila od zlata bešicu,
U bešici žensko čedo malo.
Carica je d’jete prisvojila
I u dvoru svome odranila,
Odranila, koran naučila,
Na krštenju lepo ime dala,
Lepo ime Naod Agajlija.
Kad Agajla vezak naučila,
Pomajka joj onda preminula.
Često šeće Naod Agajlija
Do Sofije, velike džamije,
Nad pomajkom jadikuje mlada.
Kad se jednom dvoru povratila,
Dune vetar od Mora crvena,
Dune vetar ispod burundžuka,
Burundžuk joj na glavu uzvije
I otkrije bijelo joj lice –
Sinu mlada ka’ iz gore sunce
I obasja saraje careve.
To gledao care poočime,
To gledao pak je besedio:
„Aman sveče, čuda golemoga,
Da lepote Naod Agajlije,
Doista je u Turčina nije,
U Turčina, ni u kaurina
Nit’ u b’jelu sv’jetu širokome,
Vala lice zaslužno carice,
Ta carice, sve Turske gospoje!“
Pa on zove Naod-Agajliju,
Sebi zove do careva trona,
Te je njo’zi tijo besedio:
„O Agajlo, lepoto careva,
Tebe lepa sreća posestrila,
Baš kod mene u saraji carski,
Da mi budeš do koljena mlada,
Da mi budeš do cara carica,
Ta carica, sve Turske gospoja –
Ljubi lice cara čestitoga!“
Suze proli Naod Agajlija,
Pa govori caru poočimu:
„Sv’jetla kruno, care poočime,
Kako ću ti biti do koljena
I carica, sve Turske gospoja?
Ja u tebi oca počitujem,
Ne mož’ ćerka ocu biti ljuba,
Valja s’ bojat’ Boga velikoga
I njegova Muhameda sveca –
Više nas će nebo pomračiti,
A pod nama zemlja provaliti!“
Nasmeja se care poočime,
Pa besedi Naod-Agajliji:
„Ne budali, Naod-Agajlijo,
Evo tebi tvrdu vjeru dajem,
Sutra ću ja divan otvoriti,
Moje paše i mlade vezire,
Sve derviše, odže i kadije
Na divane careve sazvati,
Na divanu tebe ću posadit’
Do koljena cara čestitoga
I nazvati sve Turske caricom!“
Šeće mlada Naod Agajlija,
Šeće mlada na čardake gornje,
Suze roni i zbori u misli.
Sve je misli na jednu smislila,
Pa kad zašlo za goricu sunce,
Sebi zvala Ogulina slugu,
Pa je njega Bogom bratimila:
„Bogom brate, Oguline slugo,
Daj ti meni konja vilovita
Da ja bežim u goru zelenu
Ne bi li se oprostila gr’jeja,
A na čast ti moje pusto blago!“
To je sluga za Boga primio,
Doveo joj konja vilovita,
Pa je meće gore na konjica.
Konja jezdi lepota Agajla,
I uteče, radosna joj duša!
U gori je noćcu prenoćila;
Kad ujutru jutro osvanulo
I u gori ogranulo sunce,
Udariše do devet ajduka,
Uvatiše Turkinju devojku,
Te je vode Babi arambaši.
Lepo ju je ajduk pozdravio,
Za svog sina snaom učinio,
Za najmlađeg, najbolja junaka,
U gori su kuma okumili,
Nakraj gore svata našli stara,
Pa se šeću svetom namastiru
Da božiji zakon savršuju.
Da je kome stati pa gledati
Čudnovati kićeni svatova:
Ajduk svekar, ajduk đuvegija,
Ajduk kumak, ajduk i djevojka,
Ajduk dever, ajduk svate stari
I ajduci ostali svatovi!
Kad uđoše u božiju crkvu,
Sveti oci sveće upališe,
Sveće im se same ugasiše,
Vino im se u vodu stvorilo,
Samouci mukom pomučali.
Tom se dive i oci i svati,
Pa besedi starac igumane:
„Ja Boga vam, ajduci svatovi,
Čija je to ljepota djevojka,
Kog je roda, kojeg li poroda?“
Odgovara svite arambaša:
„Vjera i Bog, stari igumane,
Djeca mi je u gori dobili
Jošt zarana do sunca ustanja!“
Pa on pita Turkinju djevojku:
„Kazuj, d’jete, roda kojega si?“
Besedila Turkinja djevojka:
„Ja sam, derviš, roda nepoznata,
Ropkinja me našla u bešici,
Baš u zlatnoj kraj zelen-jezera –
Evo prsten što bi u bešici,
Na njemu su slova k’o kaurska!“
Uze prsten stari arambaša,
Prsten gledi, pa suze proliva,
Udara se junak po koljenu,
Pa govori družbi na divanu:
„Jao, meni i do Boga moga,
Mal’ ja danas ne ogreši dušu,
Mal’ ne venča brata sa sestricom!
Na prstenu tri slova rišćanska:
Jedno slovo sveti Dimitrije,
Drugo slovo sveti Georgije,
Treće slovo Vaso i Marica –
Ti si čedo, Ljubo, neljubljeno
Nit’ majčine njege utuvljeno!“
Kad to čula lepota djevojka,
Ljubi Babu u desnicu ruku,
A svu braću u čelo junačko,
Od radosti orosi im lica.
Pa jošt Vaso družbi progovara:
„Knjigu pisa od Orvatske bane,
U knjizi me pozdravio bane
Da mu dođem sa devet sinova
Na sastanke gori u ajduke,
Da ćeramo sa granice Turke.
Ja otido u zemlju Orvatsku,
Sobom vodi svi devet sinova,
Sama osta pri postelji ljuba;
Baš kad naske kod dvora ne bija,
U postelji žensko čedo rodi.
To dočuli Turci janičari,
Udarili na puste mi dvore,
Sve arali, na mač nabacali,
A tražeći po dvoru mi blago.
U tom majka čedo uklonila
Da ne seku u dvoru dušmani.
Što nađoše u pustu mi dvoru,
To odneše sa sobom na konji,
I ljubu mi u roblje odneše,
Milu majku svi devet sinova
I desete mezimice Ljube,
Koja nije majke zapamtila
Nit’ majčinom njegom njegovana.
Kad se b’jelu ja povrati dvoru,
U dvoru mi nikoga živoga.
Tad se junak u ajduke baci,
Sa svi devet rođeni sinova,
Da pokajem blago izgubljeno,
Djeci majku i milu sestricu,
A menika čedo i ljubovcu.
Evo danas puno sedam ljeta
Otkako sam u gori zelenoj
Arambaša sa devet sinova,
Kud god idem, sve za Turke pitam,
Kog uočim, umaći mi neće
Ni do sama šarampova gradu.
Evo sam ji ciglo isjekao
Do danaske sami janičara
Puno pravo do petnajst stotina,
A ostale ni brojio nisam!“
To izreče, u goru se šeće,
Kud god ide, turske glave s’ječe.
Spomen sebi i dječici steče.
Vrli budi, arambašo Vaso,
Sa tvoije svi devet sinova
I s Ljubicom, Naod-Agajlijom,
Koji znaste doskočiti Turkom!