Над извором Тимока
Раздрљен, сломљен, разбарушен
На стени сам високој.
Сумрачак, мутно праскозорје,
Јутарњи мир и покој.
Беспутна врлет, хаос стења
Где која прска биљка
Доле река, млин.
У млину туробно сја светиљка
Све блеђе, блеђе, већ ће да згасне
Још тренут, секунду коју
Па ће ишчезнут заједно са мном
Чим вене своје раскинем страсне,
Чим крв источим своју.
Ко чежњив дрхтај чаробних жица,
Ко рајска мелем, струја,
Чује се благо вескање птица
И сладак пој славуја.
Уз тај пој миловах некад
Пун страсна огња жива,
Не слутећ да се у купи сласти
И капља жучи скрива.
Уз тај пој некад имадох с њом
И мио час и убав.
Уз тај пој стекох, уза њ
Нек сада и своју погребем љубав.
Отпојте птице, звонко отпојте
Дирљиво сетну коју
Да препун звука заћутим вечно
Кад крв источим своју.
Сеоске моме на извор журе
Обалском травом меком,
Чује се песма праћена смехом
И котла тупом звеком.
Младост златна, ти зрачна слико
без иједне црте грубе,
доба кад душе несвесно жуде,
а срца кроз сан љубе.
Ти још и не знаш под цветним велом
Који ти видак скрива
да наша љубав привидно дивна,
често и друкча бива.
Данас је срећна, безбрижна, ведра,
А сутра тужи, чезне.
Некад се кити венцима ружа,
некад у крв огрезне.
Сељанке витке, девојке красне
Отпојте песму коју
Док будем вене раскидо страсне
Да крв источим своју.
Ето и сунца, кроз застор рујни
Крајичком ока гредану
Како је дивно у своје биће
У душу своју жедну примити светлост
Коју не може ни сами гроб истрти.
О, ал је сладак, привлачан живот
Уочи саме смрти.
Сунце, о сијај не још за дуго
Пусти мелемну, топлу и благу
Још само зраку коју,
Док будем тупим сечивом струго,
Док крв не распем своју.
