Nad izvorom Timoka
Razdrljen, slomljen, razbarušen
Na steni sam visokoj.
Sumračak, mutno praskozorje,
Jutarnji mir i pokoj.
Besputna vrlet, haos stenja
Gde koja prska biljka
Dole reka, mlin.
U mlinu turobno sja svetiljka
Sve bleđe, bleđe, već će da zgasne
Još trenut, sekundu koju
Pa će iščeznut zajedno sa mnom
Čim vene svoje raskinem strasne,
Čim krv istočim svoju.
Ko čežnjiv drhtaj čarobnih žica,
Ko rajska melem, struja,
Čuje se blago veskanje ptica
I sladak poj slavuja.
Uz taj poj milovah nekad
Pun strasna ognja živa,
Ne sluteć da se u kupi slasti
I kaplja žuči skriva.
Uz taj poj nekad imadoh s njom
I mio čas i ubav.
Uz taj poj stekoh, uza nj
Nek sada i svoju pogrebem ljubav.
Otpojte ptice, zvonko otpojte
Dirljivo setnu koju
Da prepun zvuka zaćutim večno
Kad krv istočim svoju.
Seoske mome na izvor žure
Obalskom travom mekom,
Čuje se pesma praćena smehom
I kotla tupom zvekom.
Mladost zlatna, ti zračna sliko
bez ijedne crte grube,
doba kad duše nesvesno žude,
a srca kroz san ljube.
Ti još i ne znaš pod cvetnim velom
Koji ti vidak skriva
da naša ljubav prividno divna,
često i drukča biva.
Danas je srećna, bezbrižna, vedra,
A sutra tuži, čezne.
Nekad se kiti vencima ruža,
nekad u krv ogrezne.
Seljanke vitke, devojke krasne
Otpojte pesmu koju
Dok budem vene raskido strasne
Da krv istočim svoju.
Eto i sunca, kroz zastor rujni
Krajičkom oka gredanu
Kako je divno u svoje biće
U dušu svoju žednu primiti svetlost
Koju ne može ni sami grob istrti.
O, al je sladak, privlačan život
Uoči same smrti.
Sunce, o sijaj ne još za dugo
Pusti melemnu, toplu i blagu
Još samo zraku koju,
Dok budem tupim sečivom strugo,
Dok krv ne raspem svoju.
