Надомир и Никола

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Надомир и Никола

Мајка рани сина јединога
О десници о куђељи туђој,
А пошто га бјеше подранила,
Купила му коња и оружје.
Стаде пити по механе вино,
А кад се почне ладно пити вино,
Хоће у вино да се куне криво –
Нема брата да се куне шњиме,
Но се куне коњем и оружјем.
Па је старој мајци бесједио:
„Моја мајко, дуго јадна била,
Како нема јошт једнога сина
Да је мене у брацку заклетву,
Но ме зову људи кукавица,
Свачио сам, мајко, престалица.“
Но му мајка ријеч говорила:
„Престани, дијете Никола,
Немо’ моје срце повређиват’!
Имала сам јошт једнога сина,
А кад Турци Грчку похараше,
Надомира мога поробише,
Само луда од осам годинах,
Сад га кажу Корави планини,
Буљумбашу пред тридес’ хајдука.“
Кад то зачу дијете Никола,
Он узе коња и оружје,
А отиде зеленом планином,
Застрани Коравом планином.
Вика момче друмом зеленијем:
„Јес’ ли у гору, брате Надомире?
Ако си ђегођ у планину,
Изљези насред друма пута
Да се брацки браћа загрлимо!“
Но ђетету лохша срећа била,
Бјеше заспа хајдук Надомире,
Чују га тридесет хајдука.
Но хајдуци будише Надомира:
„Ну устани, наша буљумбаша,
Кличе момче друмом зеленијем
И поменује брата Надомира!“
Но је хајдук санан говорио:
„Пројите се, тридесет хајдука,
Ја немам брата ниједнога,
Но кад су ме поробили Турци,
Остаде ми отац и мајка
Саморани без нигђе никога!
Скочите, тридес’ хајдуках,
Запаните насред друма пута,
Те дијете уфатите живо,
Довед’те га к мене у планину!“
Скочише тридес’ хајдуках,
Западоше насред друма пута,
Западоше, убила их муња,
И Николу напуште близу.
Упалише тридес’ стријелах,
Никола их у штит дочекује;
А момче је сабљу извадило,
А у хајдуке уриш учинило,
Посијече дванаест хајдуках.
Један хајдук од дружине вика:
„Хај, ђе си ни, наша буљумбаша,
Погуби не на коња дијете!“
Скочи хајдук од земље на ноге
И момчету испријека дође,
Од шес’ перах стријелу опалио
И Николи живо срце понио.
Паде момче на зелену траву,
Момче паде, а хајдук припаде
И Николу жива застануо,
Уза себе момче исправио,
Па је њему ријеч бесједио:
„О, тако ти, непознан делијо,
Од које си земље ал’ крајине,
Имаш ли од рода икога?“
И Никола таде говорио:
„Ја немам од рода никога,
Но сам има брата јединога,
Давно су га поробили Турци,
Ево двадес’ и седам годинах,
По имену хајдук Надомире,
Буљумбашу пред тридес’ хајдука,
Казаше га Корави планини,
Па ја кренух да ако се нађемо!
Не даше ми до њега допријет’ –
Да ми га би очима виђети,
Ја не оћах жалит’ умријети,
С том жељом у земницу пођох!
Но, хајдуче, аманат ти дајем,
Ако видиш хајдук-Надомира,
Лијепо му у планину кажи
Е Никола погинуо овђе,
Не би ли се брату дожалило,
Да ми кости у земницу бачи,
Да не остају насред друма пута,
Да их мичу тице и звјериње!“
Оно рече, испаде му душа.
Кад то виђе хајдук Надомире,
Паде врх Николе мртва,
Е он пољубио брата мртва,
Па стријелу запе за тетиво,
И своје је срце прекосио,
Мртав паде један до другога.
Па дођоше петнаес’ хајдуках,
Те им једну кућу направише,
У њу браћу мртве загрлише.
То је било кад се чинило.