НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Лесковачка област је веома богата разноврсним лирским народним песмама.
Песме су, међутим, овде записиване тек у другој половини XIX столећа. Међу првим истакнутим истраживачима поетске народне речи је и Владимир Петровић. Он је крајем XIX века у општини разгојнској прибирао фолклорно и етнографско градиво за своју теренску монографију. Том приликом се интересовао и за народне песме [1]. У нашем веку интересовање за поетско народно стваралаштао у лесковачким пределима је врло интензивно. Нишки лист „Кића" (1905-1913) објављивао је народне песме из Лесковца и околине, у првом реду лазаричке и краљичке. Сестре Јанковић између два оветска рата изучавају орску трдицију и бележе народне песме. Оне су оставиле драгоцене податке о лазарицама и краљицама [2]. Највећа истраживања народног песништва обављена су управо после другог светског рата. Познати етномузиколог Миодраг Васиљевић објавио је мелографску монографију [3]. Читаво обиље песама је прибрано и у суседним крајевима. У Заплању је на пр., Драгољуб Симоновић забележио на стотине народних песама [4]. Момчило Златановић је дао сажет преглед рада на истраживању народног песништва у лесковачкој области и навео најважније изворе песама [5].
Истражујући годинама народни живот и обичаје лесковачког краја, обраћао сам пажњу и на народне песме. Многе песме из својих записа унео сам у монографију [6]. После 1958. шдине још упорније сам прибирао народне песме. Моја је жеља била да запишем што је могуће већи број народних стихова и да их тако отргнем од заборава. На терену сам се не једном уверио да се народно певање брзо мења. Узрок томе треба тражити у првом реду у новим друштвено-економским и културним приликама. Наша кућна сеоска заједница брзо нестаје, што битно утиче и на трансформацију целокупног фолклора. Ипак, још се могу наћи у народу лепе народне песме. Овде-онде оне живе као пролећне пољске љубичице у грмовима. И варијанте већ познатих песама могу бити од важности за нашу фолклористику и науку о народној књижевности ако садрже коју нову црту или који свеж поетски израз.
Међу обредним песмама по броју и вредности на првом месту су лазаричке. Раније сам могао да констатујем за циклус лазаричких песама да „је тако снажан и свеж да уопште не показује знаке опадања и скорог ишчезнућа" [7]. Али време је учинило своје: лазарице се ретко могу видети. Песме се, мећутим, још памте.
У прошлости је било на селу и у Лесковцу врсних певача, како мушкараца, тако и жена. Певало се у пољу, по виноградима, на жетви, која се обављала и ноћу, на седењкама, свадбама, славама итд. У Лесковцу, у чаршији, разлегала се песма. Она је одјекивала у кројачким радњама, по берберницама, обућарским радионицама, ћеранама и кафанама. Народна песма, посебно севдалинка, негована је у певачким друштвима — у „Бранку", „Абрашевићу", „Братству" и „Биничком". Знали су стари Лесковчани и за „ђувеч друштво", у којем су се шалили, певали, приповедали и тако разбијали дерт. Мећу најстаријим певачима у Лесковцу се истицао Сотир Каписазовић (1860-1935). Још се памти његово севдахлијско певање. Као певач и познавалац страградског мелоса, Сотир је оставио снажан утисак и на познатог музиколога Миодрага Васиљевића. Од Сотира је многе песме запамтио син му Добривоје Каписазовић (1906), с којим је Васиљевић путовао по лесковачком крају и бележио народне мелодије. „А шта да кажем тек за мога сталног пратиоца на овом путу, за мог најбољег певача у лесковачком крају, Каписазовића, који ми је певао за све време путовања од шест недеља", забележио је Васиљевић [8].
Од старијих истакнутих певача и севдахлија треба поменути Тасу Дубравку, ковача у Лесковцу, Дражу Живковића (1896-1975), берберина, веома цењеног дертли певача у Лесковцу измећу два рата. Он је певао и веселио се с музиком и онда када му је коњ дорча угинуо. Људи су са заносом слушали како он пева „Станика ми, туго, болна легаше". Један од најбољих певача и зналаца староградских и револуционарних предратних песама, које су певане мећу радницима и у певачком друштву „Абрашевић" несумњиво је Љубомир Николић Бенић. Омиљени певачи у Лесковцу су били и Божа Шоп, изванредан баритон, Божа Динић Лука Лал’нка, Горча Малинче, Циле Зонкић, Тира и Ђока Гугуче, Илија Ђорђевић Шарко и толики други.
Референце[уреди]
- ↑ Владимир Петровић: ЗАПЛАЊЕ или ЛЕСКОВАЧКО (У СРБИЈИ), — Зборник за народан живот и обичаје Јужних Словена, св. V, 2. половина, Загреб, 1900 стр. 280—283.
- ↑ Љубица и Даница С. Јанковић: НАРОДНЕ ИГРЕ, КЊ. VII. — Београд, 1952, Стр. 39—40; 58—62; И Др.
- ↑ Мирдраг А. Васиљевић; НАРОДНЕ МЕЛОДИЈЕ ЛЕСКОВАЧКОГ КРАЈА. — Београд, САНУ, Музиколошки институт, 1960. године.
- ↑ Драгољуб Симоновић: ЗАПЛАЊЕ. — „Градина" (Ниш), „Народна књига" и Етнографски институт САНУ (Београд), Ниш 1982, стр. 607—794.
- ↑ Момчило Златановић: НАРОДНЕ ПЕСМЕ ИЗ ЛЕСКОВАЧКОГ КРАЈА. — Наше стварање, Лесковац, 1976, бр. 4—5, стр. 91—106.
- ↑ Др М. Ђорђевић: ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ НАРОДНИ У ЛЕСКОВАЧКОЈ МОРАВИ. — Српски етнографски зборник, књ. LХХ, Живот и обичаји народни, КЊ. 31, САНУ, Београд, 1958, Стр. 245—325; 588—655.
- ↑ Нав. дело, стр. 236.
- ↑ Миодраг Васиљевић, нав. дело, стр. X
Извор[уреди]
- Драгутин Ђорђевић: Живот и обичаји народни у лесковачком крају, Народни музеј, Лесковац, 1985., стр. 178-169.