NARODNE PESME

[NARODNE PESME]

     Leskovačka oblast je veoma bogata raznovrsnim lirskim narodnim pesmama.

     Pesme su, međutim, ovde zapisivane tek u drugoj polovini XIX stoleća. Među prvim istaknutim istraživačima poetske narodne reči je i Vladimir Petrović. On je krajem XIX veka u opštini razgojnskoj pribirao folklorno i etnografsko gradivo za svoju terensku monografiju. Tom prilikom se interesovao i za narodne pesme ^[1]. U našem veku interesovanje za poetsko narodno stvaralaštao u leskovačkim predelima je vrlo intenzivno. Niški list „Kića" (1905-1913) objavljivao je narodne pesme iz Leskovca i okoline, u prvom redu lazaričke i kraljičke. Sestre Janković između dva ovetska rata izučavaju orsku trdiciju i beleže narodne pesme. One su ostavile dragocene podatke o lazaricama i kraljicama ^[2]. Najveća istraživanja narodnog pesništva obavljena su upravo posle drugog svetskog rata. Poznati etnomuzikolog Miodrag Vasiljević objavio je melografsku monografiju ^[3]. Čitavo obilje pesama je pribrano i u susednim krajevima. U Zaplanju je na pr., Dragoljub Simonović zabeležio na stotine narodnih pesama ^[4]. Momčilo Zlatanović je dao sažet pregled rada na istraživanju narodnog pesništva u leskovačkoj oblasti i naveo najvažnije izvore pesama ^[5].

     Istražujući godinama narodni život i običaje leskovačkog kraja, obraćao sam pažnju i na narodne pesme. Mnoge pesme iz svojih zapisa uneo sam u monografiju ^[6]. Posle 1958. šdine još upornije sam pribirao narodne pesme. Moja je želja bila da zapišem što je moguće veći broj narodnih stihova i da ih tako otrgnem od zaborava. Na terenu sam se ne jednom uverio da se narodno pevanje brzo menja. Uzrok tome treba tražiti u prvom redu u novim društveno-ekonomskim i kulturnim prilikama. Naša kućna seoska zajednica brzo nestaje, što bitno utiče i na transformaciju celokupnog folklora. Ipak, još se mogu naći u narodu lepe narodne pesme. Ovde-onde one žive kao prolećne poljske ljubičice u grmovima. I varijante već poznatih pesama mogu biti od važnosti za našu folkloristiku i nauku o narodnoj književnosti ako sadrže koju novu crtu ili koji svež poetski izraz.

     Među obrednim pesmama po broju i vrednosti na prvom mestu su lazaričke. Ranije sam mogao da konstatujem za ciklus lazaričkih pesama da „je tako snažan i svež da uopšte ne pokazuje znake opadanja i skorog iščeznuća" ^[7]. Ali vreme je učinilo svoje: lazarice se retko mogu videti. Pesme se, mećutim, još pamte.

     U prošlosti je bilo na selu i u Leskovcu vrsnih pevača, kako muškaraca, tako i žena. Pevalo se u polju, po vinogradima, na žetvi, koja se obavljala i noću, na sedenjkama, svadbama, slavama itd. U Leskovcu, u čaršiji, razlegala se pesma. Ona je odjekivala u krojačkim radnjama, po berbernicama, obućarskim radionicama, ćeranama i kafanama. Narodna pesma, posebno sevdalinka, negovana je u pevačkim društvima — u „Branku", „Abraševiću", „Bratstvu" i „Biničkom". Znali su stari Leskovčani i za „đuveč društvo", u kojem su se šalili, pevali, pripovedali i tako razbijali dert. Meću najstarijim pevačima u Leskovcu se isticao Sotir Kapisazović (1860-1935). Još se pamti njegovo sevdahlijsko pevanje. Kao pevač i poznavalac stragradskog melosa, Sotir je ostavio snažan utisak i na poznatog muzikologa Miodraga Vasiljevića. Od Sotira je mnoge pesme zapamtio sin mu Dobrivoje Kapisazović (1906), s kojim je Vasiljević putovao po leskovačkom kraju i beležio narodne melodije. „A šta da kažem tek za moga stalnog pratioca na ovom putu, za mog najboljeg pevača u leskovačkom kraju, Kapisazovića, koji mi je pevao za sve vreme putovanja od šest nedelja", zabeležio je Vasiljević ^[8].

     Od starijih istaknutih pevača i sevdahlija treba pomenuti Tasu Dubravku, kovača u Leskovcu, Dražu Živkovića (1896-1975), berberina, veoma cenjenog dertli pevača u Leskovcu izmeću dva rata. On je pevao i veselio se s muzikom i onda kada mu je konj dorča uginuo. Ljudi su sa zanosom slušali kako on peva „Stanika mi, tugo, bolna legaše". Jedan od najboljih pevača i znalaca starogradskih i revolucionarnih predratnih pesama, koje su pevane meću radnicima i u pevačkom društvu „Abrašević" nesumnjivo je Ljubomir Nikolić Benić. Omiljeni pevači u Leskovcu su bili i Boža Šop, izvanredan bariton, Boža Dinić Luka Lal’nka, Gorča Malinče, Cile Zonkić, Tira i Đoka Guguče, Ilija Đorđević Šarko i toliki drugi.

Reference

1. Vladimir Petrović: ZAPLANjE ili LESKOVAČKO (U SRBIJI), — Zbornik za narodan život i običaje Južnih Slovena, sv. V, 2. polovina, Zagreb, 1900 str. 280—283.
2. Ljubica i Danica S. Janković: NARODNE IGRE, KNj. VII. — Beograd, 1952, Str. 39—40; 58—62; I Dr.
3. Mirdrag A. Vasiljević; NARODNE MELODIJE LESKOVAČKOG KRAJA. — Beograd, SANU, Muzikološki institut, 1960. godine.
4. Dragoljub Simonović: ZAPLANjE. — „Gradina" (Niš), „Narodna knjiga" i Etnografski institut SANU (Beograd), Niš 1982, str. 607—794.
5. Momčilo Zlatanović: NARODNE PESME IZ LESKOVAČKOG KRAJA. — Naše stvaranje, Leskovac, 1976, br. 4—5, str. 91—106.
6. Dr M. Đorđević: ŽIVOT I OBIČAJI NARODNI U LESKOVAČKOJ MORAVI. — Srpski etnografski zbornik, knj. LHH, Život i običaji narodni, KNj. 31, SANU, Beograd, 1958, Str. 245—325; 588—655.
7. Nav. delo, str. 236.
8. Miodrag Vasiljević, nav. delo, str. X

Izvor

• Dragutin Đorđević: Život i običaji narodni u leskovačkom kraju, Narodni muzej, Leskovac, 1985., str. 178-169.