Муљани и Ришњани (истинит догађај)
0001 Збор зборила господа муљанска
0002 Пред бијелом кулом Пасковића:
0003 „Авај, браћо, ако Бога знате,
0004 Већ овако живјет’ не можемо
0005 Од ришњана и њиов’ зулума!
0006 Ђе гођ виде кога од Муљана,
0007 Називљу нас да смо страшљивице;
0008 Отимљу нам рибу и рибање —
0009 Ђе је која љеша и избрана,
0010 Та се знаде да је за Ришњана!
0011 Особито живјет’ не можемо
0012 Од крвника Радовић’ Мијата —
0013 Мијат дави нашу сиротињу,
0014 Кад не бије, ондар нам пријети!
0015 Ми овако живјет’ не можемо,
0016 Но може л’ се добар јунак наћи
0017 Да отиде Рисну на Габели
0018 Да увати Радовић’ Мијата,
0019 Ил’ Мијата ил’ од њега главе —
0020 Ево њему шајка, барка мала,
0021 А у барку дванаест весала,
0022 Ново једро од скупог постава,
0023 И ево му мрежа паландара,
0024 И ево му златна перјаница
0025 Да је носи и да сепоноси
0026 Док је Муља и док је Муљана!”
0027 Сви јунаци муком замукшое,
0028 Неки гледа у земљицу црну,
0029 Неки броји пуца на кружату,
0030 Неки гледа пут Котора града,
0031 Неки броје у море гавуне,
0032 Ал’ не гледа Чича и Улиша,
0033 Но Муљане међу очи црне:
0034 „Чујете ли, господо Муљани,
0035 Ми ћемо поћ’ Рисну на крајини
0036 И уфатит’ Радовић’ Мијата
0037 Ил’ његову одасјећи главу,
0038 Донијет’ је међу Муљанима!”
0039 Дигоше се на ноге јунаци,
0040 Зафалише Чичи и Улиши:
0041 „Бе аферим, сиви соколови,
0042 Ако нама њега доведете
0043 Ил’ његову главу донесете,
0044 Ето вама што смо обећали!”
0045 Тада рече Чича и Улиша:
0046 „Чујете ли, моја браћо драга,
0047 Само теке да се послушамо,
0048 Да ми дате најбржију барку
0049 И у барци шест најбољи друга —
0050 Ако нама до невоље буде
0051 Кад с Мијатом натрагу кренемо,
0052 Да нас не би пристигли Ришњани,
0053 Нас побили, Мијата отели,
0054 Јер се давно прича и говори
0055 Ришњани су на гласу јунаци,
0056 Бојимо се големе срамоте!”
0057 Кад Муљани ријеч саслушаше,
0058 Дадоше им Пасковића барку,
0059 Шест најбољи изабраше друга.
0060 Опреми се Чича и Улиша,
0061 На се мећу јуначко ођело,
0062 О бедрици два мача вуковца,
0063 О рамену пушке даницкиње,
0064 Пуне ћесе праха и олова,
0065 Опремише пива и јестива.
0066 Нотњо по’ше Рисну на Габели,
0067 У поноћи у Рисну дођоше,
0068 По поноћи кулу опколише,
0069 Али им је лоша срећа била —
0070 Мијата им дома не бијаше,
0071 Него пош’о управ’ у Бањане
0072 Да догони силну трговину.
0073 Сви осмина опасали кулу,
0074 Нико приђе не опази војску,
0075 Него пуста кучка Мијатова,
0076 Ал’ се њима прикучит’ не може,
0077 Јер у авлиј’ у синџиру бјаше,
0078 Лаје штене канда је помамно
0079 И пробуди љубу Мијатову.
0080 Прену млада плахо, страховито,
0081 Пак истрча на пенџер од куле,
0082 Грлом вика, овако говори:
0083 „Ко је ноћас око двора мога
0084 Нека ми се по имену каже!
0085 Ако л’ ми се објавити неће,
0086 Кунем му се а вјеру му давам,
0087 Ако викнем ’Ко је витез’ двапут,
0088 Зора ће му јутрос на зло доћи!”
0089 Препаде се један од Муљана:
0090 „Бјеж’мо, рече „ако Бога знате,
0091 Прођимо се врага и Мијата,
0092 Ми немојмо лудо изгинути!”
0093 Разљути се Чича и Улиша:
0094 „Муч”, рекоше, „окаменио се,
0095 Како ћемо к Муљанима поћи
0096 Без Мијата ил’ његове главе!”
0097 Него снажно на врати удрише,
0098 Ломе врата алком гвозденијем
0099 И Мијата зову по имену
0100 Да се бије ил’ да се предава.
0101 Када виђе љуба Мијатова,
0102 Сиђе млада доље у авлији
0103 И авлији отворила врата,
0104 Муљанима право казиваше
0105 Да Мијата дома не бијаше,
0106 Него пош’о тамо у Бањане.
0107 Они жени вјероват’ не оћу,
0108 Но осмина у авлији до’ше,
0109 Ћаху ићи на бијелој кули;
0110 Али гледај муке и невоље
0111 Како кучка трза из синџира,
0112 Како брани кућу од туђина —
0113 Јако штене, јако запираше,
0114 Окиде се из синџира пуста
0115 И увати једног од Муљана,
0116 Петне му је жиле искинула,
0117 Један паде, седам побјегоше.
0118 Рањен јунак викну иза гласа:
0119 „Шта радите, ако Бога знате,
0120 Ал’ ћете ме оставити жива
0121 Да ме глође кучка Мијатова!”
0122 Ражали се свој дружини редом,
0123 Сви се седам натраг повратише,
0124 Направише од дрва носиља,
0125 Однијеше друга најбољега,
0126 Без Мијата натраг отидоше,
0127 Не имаше што им обећаше
0128 И Мијат им јаде задаваше
0129 Доклен га је смрца уморила —
0130 О, Мијате, покојна ти душа!
