Бег Али-бег ићиндију клања,
Сив му соко на јалију[1] паде.
Бег Али-бег соколу говори:
„Сив-соколе, сиво ти је перје,
„Јеси л' скоро под Лозницом био, 5
„И видио под Лозницом војску?
„Је л' нам здраво под Лозницом војска?
„Вију ли се свилени барјаци?
„Бијеле л' се бијели чадори?
„Сјаје ли се токе Сијерчића? 10
„Трче ли се хати Даничића,
„А коњици Атли-беговића?
„Игра л' коња од Маглаја Мујо!“
Ал' говори сив зелен соколе:
„Ја сам скоро под Лозницом био, 15
„Видио сам под Лозницом војску,
„Здраво вам је под Лозницом војска,
„Вијају се свилени барјаци,
„И бијеле бијели чадори,
„И сјаје се токе Сијерчића, 20
„И трче се хати Даничића,
„И коњици Атли-беговића,
„Игра коња од Маглаја Мујо,
„Пуче пушка из зелена луга,
„И удари Маглајлију Мују, 25
„Баш у чело међу очи чарне;
„Паде Мујо у зелену траву.
↑Јалија, то је простирач којим турска господа собу простиру.
Извор
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 53-54.
