Мујо и Малка

Извор: Викизворник


Мујо и Малка

Мајка сина на сабах будила:
„Устај, сине, сабах ће ти проћи."
Синак мајци тихо одговара:
„Прођи ме се, моја мила мајко,
Ја сам ноћас ране задобио, 5
На пенџеру у Малке дјевојке."
Онда мајка њему говорила:
„Јесам ли ти говорила сине,
Да се Малке и махале прођеш?
Ево Ајка у нашој махали, 10
Идем ти је запросити, сине."
Оде мајка, запроси дјевојку.
Дадоше је и не казаше јој;
Стала свадба пуних петнаес’ дана,
Докле Муји грдне ране прођу. 15
Муји мајка доведе бербера,
Бербер био пуних петнаест дана,
Док је Муји ране изл'јечио.
Онда мајка свате покупила;
Ишли свати довести дјевојку. 20
Свима сватим’ говорио Мујо:
„Браћо моја, обадва вам св'јета,
Не слушајте моје старе мајке,
Јер је први послушати нећу:
Ја јој нећу из махале Ајке! 25
Док је Малке, цара дјевојачког."
За то стара и не хаје мајка,
Сама оде, доведе дјевојку,
Сина Муја у ђердек опрема.
Ето сада јада големога: 30
Мујо неће у ђердек дјевојци!
Онда стара мајка проговара:
„Хајде, Мујо, у ђердек дјевојци!"
„Нећу, мајко, рођеног ми дана,
Ја сам Малки вјеру уложио, 35
Да се с другом оженити нећу,
Док је Малке, цара дјевојачког."
Кад то стара разумила мајка,
Обје своје сисе извадила,
Па је Муји сину говорила: 40
„Ако нећеш у ђердек дјевојци,
Своје ћу ти сисе харамити!"
Знаде Мујо да се тешко пише,
Кад се буде мл’јеко харамило,
Силом оде у ђердек дјевојци. 45
За то не зна у махали Малка,
Она мисли да болује Мујо;
Кад у ђердек уходио Мујо:
У буџаку под дуваком Ајка,
Прострла се два душека редом. 50
На чивији седефли тамбура;
Узе Мујо седефли тамбуру,
Па он сједе на душеку своме,
Тихо куцну, а јасно запјева:
„Очи моје, у махали Малко, 55
Јеси л’ чула што уради мајка?
Ноћас ме је силом оженила,
Вјера моја, дирнути је нећу.
Ја ћу хоџе тражит' у мешћеми,
Пустићу је по божијем суду." 60
Л’јепа Ајка стоји у буџаку,
Она шути, ништа не бесједи.
Онда Мујо остави тамбуру,
Бесједио под дуваком Ајци:
„Скини дувак дилбер Ајко л'јепа! 65
Ти ћеш слушат, ја ћу говорити —
Тражиће ме моја мила мајка,
Прије зоре на пола сахата,
Да изиђем из своје одаје,
Да пољубим мајку и амиџу; 70
Добро слушај, што ћу бесједити:
Селам ћеш ми мојој милој мајци,
Нек’ доведе хоџе и хаџије,
Нек' ме купа студеном водицом,
Нек’ опреми што је више вр’једна; 75
Закуни ми моју стару мајку,
Кад понесу мене сутра мртва,
Нек ме носе кроз доњу махалу,
Крај каната моје драге Малке,
Неће л’ бог дат и срећа дон’јети, 80
Неће л’ Малка на пенџеру вести,
Неће л’ мене угледати мртва,
Да јој пукне срце од жалости.
Не би л’ богдо и срећа дон’јела,
Да је близу мене укопају." 85
Узе Мујо ноже саковане,
Па дјевојци 'вако говорио:
„Дилбер Ајко, бисерова грано,
Кад ја умрем ноћас у одаји,
Сутра ће те звати удовицом, 90
Вјера моја, удовица ниси,
Већ дјевојка као и до сада.
Драга Малко, три жалости моје!"
Удари се ножем у срдашце.
Врхом ножа срце дохватио, 95
Умр'је Мујо, жалосна му мајка!
Врисну Ајка, жалосна јој мајка!
Она куне своју стару мајку:
„Стара мајко, бога не виђела,
Што ме даде у силу јунаку, 100
Себи јунак срцу учинио."
На обје се руке поднимила
И тако је ноћцу деверала.
Кад пред зору, на пола сахата,
Ал ето ти л’јепог Мује мајике: 105
Она куца одаји на врата,
Куцајући мајка проговара:
„Мудре главе Мује, сина мога,
Синоћ неће у ђердек дјевојци,
Јутрос неће изаћ’ од дјевојке." 110
Цвилећ’ Ајка отворила врата:
„Стара мајко, на зло ударила,
И у з'о час Мују оженила,
Умро Мујо, жалосна му мајка,
Себеп Малке, првога севдаха." 115
Кад то стара угледала мајка,
Одмах пала покрај Мује, сина,
Одмах пала, па се преснитила.
Узе Ајка студену водицу,
Па јој с водом памет повратила: 120
„Ти не плачи, л’јепог Мује мајко,
Већ ти слушај, ја ћу бесједити:
„Мујо ти је селам оставио,
Да доведеш хоџе и хаџије,
Да г’ опремиш, што си више вр’једна, 125
Да га носиш кроз доњу махалу,
Крај каната дилбер Малке л'јепе,
Нећ' л' Малка на пенџеру вести,
Да га позна мртва међу људ’ма,
Да расчешља перчин низ тенешир, 130
Јер је Малка чешаљ обломила,
Док је мени перчин одгојила."
И 'вако је говорио Мујо:
„Да мог руха по роду не дјелиш,
Да ми дадеш чизме и фереџу, 135
Да ме натраг мојој мајои спремиш,
То сам ноћас код њег' задобила,
Вјера моја, удовица нисам,
Већ дјевојка као и до сада."
Онда мајка Ајку повратила 140
И Ајкино рухо и сандуке
И довела хоџе и хаџије,
Студеном га водом окупаше,
У хаљине чисте опремише,
Однесоше кроз махалу доњу 145
Крај каната Малке јауклије.
Л'јепа Малка за ђерђефом везе,
Док дјевојци очи утекоше,
Међу љјуд’ма угледа мехита,
Угледала туру од перчина: 150
„Оно ј’ перчин баш ко Мује мога,
Моје су га одгојиле руке."
Познала му туру од перчина,
Брже слети на авлијска врата,
Па заклиње хоџе и хаџије; 155
„Ој бога вам, хоџе и хаџије,
Ко је умро у горњој махали?"
Говориле хоџе и хаџије:
„Ноћас умро челебија Мујо,
Од жалости за Малком дјевојком, 160
Катил био себи својим ножем;
Синоћ га је оженила мајка
Л’јепом Ајком, бисеровом граном."
Цикну Малка као гуја љута,
Па хоџама ’вако говорила: 165
„Ој бога вам хоџе и хаџије,
Мало туде техир учините,
Сад ће бити још једна џеназа!"
Онда Малка слете у одаје,
Па завика своју стару мајку: 170
„Брже к мени, моја стара мајко!"
Дохвати се ножа окована,
Удари се ножем у срдашце:
Умре Малка, жалосна јој мајка!
Причекаше хоџе и хаџије, 175
Доведоше једну хоџиницу,
Хоџиница цуру опремила.
Заједно је с Мујом однесоше,
Напоредо мезар ископаше
И кроз мезар руке промолише, 180
Па се хоџе натраг повратише.
Кад је сутра јутро освануло,
Дв’је се јадне мајке састадоше,
Па пођоше облазити гробље,
И велико чудо угледаше, 185
Насред гробља два нова мезара
И по њима трава проницала:
На Муји је винова лозица,
А на Малки румена ружица:
Све се ружа око лозе вија 190
Ко Мујине око Малке руке.
Кад то старе угледаше мајке,
Малкина је мајка бесједила:
„Која вас је рука раставила,
Она никад бога не видила!"[1] 195

Из збирке Н. Б. Попадића.



Референце[уреди]

  1. Ову сам пјесму прибиљежио од Халила Побрића, родом из Горуше онако, како ми је исти у перо казивао. Н. Б. П.

Извор[уреди]

  • Саит Ораховац: Старе народне пјесме муслимана Босне и Херцеговине (са уводном студијом), Сарајево, "Свјетлост", 1976., стр. 472-477.
  • Босанска вила, 1890, година V број 11-12. Сарајево, 15. и 30. јуна 1890, стр. 182-184.