Мустај бег лички поробио Задар (Мостар)

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

0001 Пиво пију аге Удбињани,
0002 У беглуку у лонџи каменој.
0003 У врх сио Зенковић Алага,
0004 Па до њега Боснић Мехмед ага,
0005 А до њега Плочанин Алага.
0006 Па је сио Ћејван ага дедо,
0007 А до њега Диздаревић Мехо
0008 Па су сјела два Црнчића сина,
0009 А бајрактар један до другога.
0010 Кад се аге понапиле пива
0011 А пиво им угријало т’јело,
0012 А ракија еглен отворила,
0013 О свачем су они бесједили:
0014 О јунаштву и о добрим коњ’ма;
0015 Који хвали себе и хајвана,
0016 Који л’ хвали своју десну руку
0017 И у њојзи бритку аџемовку,
0018 Колико је посјекао глава.
0019 Ту се хвалећ изведоше кавгу,
0020 Потегоше бритке аџемовке,
0021 Главу диже Зенковић Алага,
0022 Па он гледа џаму и пенџеру,
0023 И он гледа низ поље зелено.
0024 Уз поље се коњик помолио,
0025 На галеши ко на горском вуку.
0026 Од галеше шарца учинио,
0027 Пребацује пјене преко себе,
0028 Клобукове баш ко голубове.
0029 Па их виче Зенковић Алага:
0030 „Браћо моја, млади Удбињани,
0031 Ви међу се изведосте кавгу.
0032 Ето иде момак на галеши,
0033 На галеши ко на горском вуку,
0034 Пребацује пјене преко себе,
0035 Клобукове баш ко голубове,
0036 Празан није, вјеру вам задајем,
0037 Де турите у сагрије ћорде.”
0038 Па турише у сагрије ћорде,
0039 А изби им Влаше пред мејхану,
0040 Па одјаха дебела галина,
0041 И запе му четири дизгина,
0042 Два синџирли а два ибришимли,
0043 Удара га руком по сапима,
0044 Сам се добар поче окрећати;
0045 У бећара нема хизмећара
0046 Већ је тако научио врана.
0047 Ето њега у пјану мејхану,
0048 Шкриљак снима под пазуху тура,
0049 Па је њима Бога нахвалио,
0050 А Турци му прихватише л’јепо:
0051 „Да си здраво књигоноша млада!”
0052 Питало их Влаше у мејхани!
0053 Красни Турци у пјаној мејхани,
0054 Које вам је крило од Новога,
0055 Које вам је Зенковић Алага?”
0056 Све му Турци ником поникоше,
0057 А н црну земљу погледаше,
0058 Како расте трава на завојке,
0059 Баш ко дојке у младе дјевојке.
0060 Опет виче Влаше у мејхани:
0061 „Красни Турци у пјаној мејхани,
0062 Које вам је крило од Новога,
0063 Које вам је Зенковић Алага?
0064 Сви му опет ником поникоше;
0065 А у црну земљу погледаше,
0066 Како расте трава на завојке,
0067 Баш ко дојке у младе дјевојке;
0068 Ал не гледа Зенковић Алага,
0069 Већ Влашету међу очи вране:
0070 „Шта је Влаше да од Бога нађеш?
0071 Ово главом Зенковић Алага.”
0072 Побри турски ага проговара:
0073 „Побратиме Боснић Мехмед ага,
0074 И до сад су књиге долазиле,
0075 Ама н’јесу ’ваке књигоноше.
0076 Вид’ у Влаха два пара пушака,
0077 Златних капа, срмали кундака,
0078 Међу њима пала окована,
0079 А из пале сићани синџири
0080 Поткићени мљетачким цекиним’.
0081 Синџири га по кољену млате.
0082 Вид’ у Влаха лијепа галина!
0083 Те би пушке за менека биле,
0084 Да их носим по турској Удбини;
0085 Ови вранац за мене би био,
0086 Да га јашем по турској Удбини.”
0087 Младо Влаше турски умијаше,
0088 Па им виче Влаше у мејхани:
0089 „Красни Турци у пјаној мејхани,
0090 Красан био ко вас породио,
0091 И ко вас је овдје саставио;
0092 Свима хвала баш ко ћаћи моме,
0093 А не хвала Зенковић Алаги,
0094 Скин’о би ми са рамена главу,
0095 Порад мојих два пара пушака,
0096 Порад мојег дебелог галина.
0097 Ево ћемер око паса мога,
0098 И пун јесте мљетачких цекина;
0099 Ено хегбе на галеши моме,
0100 И пуна су крсташа талира:
0101 Пустите ме до галина мога,
0102 Да узјашем на галина свога.
0103 На галеши савеж’те ми руке,
0104 Ко ми скине са рамена главу,
0105 Од цара га нико питат не ће,
0106 А од краља нико ни знат не ће.
0107 Нијесам се за паре годио,
0108 Да вам снесем књигу на Удбину,
0109 Већ за хатор кићене дјевојке,
0110 Л’јепе Ане задарскога бана. —
0111 Кад ђидија чету покупила,
0112 Није чету него стећу војску,
0113 Поробио Р’јеку и Рибника,
0114 И вас Нови тамам до Чилића,
0115 Ја сам био с њиме чаркаџија,
0116 Ујагмио Црнчица Мујагу,
0117 Поклонио задарскоме бану,
0118 А он мени реко своју Ану,
0119 Своју Ану од седам година,
0120 Од тада је седам годин’ дана,
0121 Сад је њојзи четрн’ест година, —
0122 Све ми лаже. црн му образ био.
0123 Већ тако вам Бога великога,
0124 Има л’ ико соја Црнчевића,
0125 Ком с’ остале дуге подворнице,
0126 Коме ли су дошли агалуци,
0127 На кога су спали спахилуци,
0128 Ко им кули стреху промјењива?”
0129 Главу диже Боснић Мехмед ага,
0130 Па му вели Боснић Мехмед ага:
0131 „Ев’ имају два Црнчева сина.”
0132 Па им Влаше књигу извадило,
0133 И даде је Црнчићу маломе,
0134 Те је њему ’вако говорило:
0135 „Учи право, тако био здраво,
0136 Немој криво, тако био живо!”
0137 Књигу узе Црничићу мали,
0138 Раскиде је себи на кољену.
0139 Књигу учи, ал’ се врло мучи,
0140 Шта му стари у књизи китио:
0141 „Чујете ли моја браћо драга,
0142 Ево има седам годин’ дана,
0143 Како сам вам браћо у сужањству,
0144 Нигда вам се н’јесам објавио
0145 Зарад своје старе главушине,
0146 Јер је њојзи сто и десет љета.
0147 Већ тако ми Бога великога,
0148 Видио сам што видио н’јесам;
0149 Скоро стјера сердар Михаљица,
0150 Скоро стјера тридесет робова,
0151 Петн’ест момак’, петн’ест дјевојака,
0152 Дв’је невјесте бега Ахмед бега,
0153 Још им није ни кна отпанула
0154 Ни са нога, ни с бијелих руку;
0155 То је робље од равне Крајине. —
0156 Па га стјера дужде од Мљетака,
0157 И он стјера тридесет робова,
0158 Петн’ест момак’, петн’ест дјевојака,
0159 Дв’је невјесте аге Махмуд аге,
0160 Још им није ни кна отпанула,
0161 Ни са ногу, ни с бијелих руку;
0162 И то робље из турске Крајине. —
0163 Па га стјера Делималић Мате,
0164 И он стјера тридесет робова,
0165 Петн’ест момак’, петн’ест дјевојака,
0166 Дв’је невјесте аге Хасан аге,
0167 Још им није ни кна отпанула,
0168 Ни са ногу ни бијелих руку;
0169 И то робље из турске Крајине, —
0170 Па изашла кићена дјевојка,
0171 У црну се футу омотала,
0172 У руци јој теспих од мерџана,
0173 Вазда цвили као љута гуја:
0174 „ „Гдје си брате у седам година,
0175 Често сам ти перчин ишчешљала,
0176 А често ти чамашир м’јењала,
0177 А ти мени вазда говорио:
0178 Да по нечем сестро ти осужњиш,
0179 Ево ти је вјера од менека,
0180 Не би сестро ни ноћи ноћила,
0181 Да те не би братац потражио. —
0182 Гдје си брате у седам година?
0183 Ал’ си ми се брате оженио,
0184 Па ти не да бјелогрла љуба,
0185 Ал’ си ми се зуђурт пригодио,
0186 Па ти немаш паре ни динара?
0187 Зуђурт момак нигдје није присто.” ”
0188 А момак јој изби на авлију
0189 Ашићаре у турским хаљинам’:
0190 „ „А ево ме сестро моја драга,
0191 Ти коју си ноћцу осужњила,
0192 Оно сам те јутро потражио.
0193 Изјео сам седам рамазана,
0194 Пијућ сестро вино и ракију,
0195 Све те тражећ сестро моја драга
0196 Града нема а паланке нема,
0197 Гдје дората сагонио н’јесам
0198 Нијесам те сестро мого наћи.
0199 Бог ми дао а јутро свануло,
0200 Па те ето јутрос сестро нађох.” ”
0201 Па јој пружи он десницу руку.
0202 Сестра њему и десну и л’јеву,
0203 Па је баци за се на дорина,
0204 Три пута је омотао пасом,
0205 А четврти од сабље кајасом,
0206 Па на дизгин окрену дората.
0207 Спазио га млад задарски бане,
0208 Па подвикну заставника Мата:
0209 „ „Де затвори од капије врата,
0210 Ако Туре на поље измаче,
0211 Нико њега сустигнути не ће.” ”
0212 А Мате му затворио врата,
0213 Ето момка низ мермер авлију,
0214 Куд год иде момак низ авлију,
0215 Вазда момак крвав сокак гради;
0216 Па ето га на прву капију,
0217 Капија им бјеше затворена.
0218 Па на другу удрио капију,
0219 И та њему бјеше затворена.
0220 Црна с’ гора усјећи не може,
0221 Па под њиме убише дората,
0222 Скидоше га с дебелог дорина,
0223 Наопако савезаше руке,
0224 Од лаката таман до ноката,
0225 Из ноката црна крвца љева,
0226 Гоне њега уз мермер авлију,
0227 За њим гоне цуру босоногу,
0228 Сједоше га на мермерли ст’јену.
0229 Отуд иду до три духовника,
0230 И тридесет и три калуђера,
0231 Они носе књиге од закона.
0232 Па шта им је права осудила?
0233 Да га туден одмах посијеку,
0234 Па изашла кићена дјевојка,
0235 У црну се футу умотала,
0236 У руци јој теспих од мерџана,
0237 Вазда цвили кајно љута гуја:
0238 „ „Господине, млад задарски бане”
0239 Па је бану полетјела руци,
0240 За невољу пољуби му руку:
0241 „ „Да ми дадеш изун и бесједу, —
0242 То је момак са наше Удбине
0243 Да га питам за свог родитеља,
0244 За свог баба и за своју мајку.”
0245 Бан јој даде изун и бесједу,
0246 Цура иде момку на авлију,
0247 Па све пита момка са авлије,
0248 А маши се руком у џепове
0249 И извади од злата чакију,
0250 И удари момка по плећима.
0251 Пресјече му урган на плећима,
0252 И просјече ћурак и доламу,
0253 И просјече б’јелу антерију,
0254 И просјече танахну кошуљу,
0255 И мрве му т’јела захватила.
0256 Момак скочи кан да не сјеђаше
0257 А удара бљедабног војника,
0258 Удари га ногом у трбухе,
0259 Испаде му бритка аџемовка.
0260 Двије руке о њу појагмиле,
0261 Ујагми је цура на авлију,
0262 Додаде је момку на авлији
0263 Куд год иде момак низ авлију,
0264 Вазда момак крвав сокак гради.
0265 Опет спази млад задарски бане
0266 И он викну заставника Мата:
0267 „ „Чуј ме Мато, моја вјерна слуго,
0268 Де затвори од капије врата,
0269 Ако Туре на поље измаче,
0270 Нико њега савладати не ће.” ”
0271 Па затвори од капије врата,
0272 Ето момка на прву капију.
0273 Ал’ капија бјеше затворена;
0274 Па на другу удрио капију.
0275 И та њему бјеше затворена.
0276 Опет њега жива ухватише,
0277 Наопако савезаше руке,
0278 Од лаката таман до ноката;
0279 Из ноката црна крвца љева.
0280 Гоне њега шадрван водици,
0281 Сједоше га на студену ст’јену.
0282 Опет иду до три духовника
0283 И тридесет и три калуђера,
0284 Они носе књиге од закона.
0285 Па шта им је права осудила:
0286 Ето иде цв’јет недјеља млада,
0287 Да га воде цркви Ружулији,
0288 Да га жива на колац набију!
0289 Већ тако вам Бога великога,
0290 Ко вам је то са турске Удбине?”
0291 Тад се плесну Боснић Мехмед ага:
0292 „Куку мени, рано непребона,
0293 И умр’јећу пребољети не ћу,
0294 То је побро Ранковићу Ибро,
0295 Куку Ибро, рано непребона!”
0296 Па се одмах на ноге скочио,
0297 Те се одмах с Радом загрлио,
0298 Загрлио, па се побратио.
0299 Па га узе за десницу руку,
0300 Па га води до својих конака,
0301 И дозивље сејиз Маријана:
0302 „Маријане, моја вјерна слуго,
0303 Намјести ми побрина галешу,
0304 Боље њега, нег дората мога.”
0305 А узе га за десницу руку,
0306 Па га води у своје конаке.
0307 Господску му спремио вечеру,
0308 А свакаква прибавио пива,
0309 Јели пили, таман до поноћи.
0310 Кад је било ноћи до поноћи,
0311 Онда вели ускок Раде мали:
0312 „Побратиме Боснић Мехмед ага,
0313 Ево вакта од похода мога,
0314 Ево вакта од спавала твога.
0315 Ако л’ Бог да и срећа од Бога,
0316 Ти ћеш видјет побратима свога,
0317 Видјећеш га у најтјешњем кланцу,”
0318 То му рече, па отишће Раде.
0319 Мало легну Боснић Мехмед ага,
0320 Мало легну, ал се брзо прену,
0321 Јер је ага чудан сан уснио,
0322 Гдје му кука до пет кукавица:
0323 Једна кука кули на оџаку,
0324 Друга кука кули на пенџеру,
0325 Дв’је кукају на мехку јатаку,
0326 Пета кука дору на јаслама.
0327 Па је уз’о санак-табирнаму,
0328 Те је санак табир учинио:
0329 „Што ми кука кули на оџаку,
0330 Оно ми је моја стара мајка;
0331 Што ми кука кули на пенџеру,
0332 Оно ми је моја сестра Ајка;
0333 Што кукају двије на јатаку,
0334 Оно су ми двије вјерне љубе;
0335 Што ми пета кука на јаслама,
0336 Оно ми је сејиз Маријане;
0337 Сад ја знадем да ћу погинути.”
0338 Још му нема ноћи ни поноћи,
0339 Све ми ткају аге ка Новоме
0340 До беглука личког Мустај бега.
0341 Наниђоше до два побратима,
0342 Па га вичу оба побратима:
0343 „Добро драги, Боснић Мехмед ага,
0344 Јеси ли се љуба наљубио,
0345 Наљубио, па се нагрлио?”
0346 А виче их Боснић Мехмед ага:
0347 „Н’јесам побро, вјеру ти задајем
0348 Н’јесам побро к њима ни унишо;
0349 Мало легох у својим ахарим’,
0350 Мало легох, ал’ се брзо пренух,
0351 Јер сам побро чудан сан уснио,
0352 Гдје ми кука до пет кукавица:
0353 Једна кука кули на оџаку,
0354 Друга кука кули на пенџеру,
0355 Дв’је кукају на мехку јатаку,
0356 Пета кука дору на јаслама:
0357 Па сам узо санак-табирнаму,
0358 Па сам санак табир учинио.
0359 Што ми кука кули на оџаку,
0360 Оно ми је моја стара мајка;
0361 Што ми кука кули на пенџеру,
0362 Оно ми је моја сестра Ајка;
0363 Што кукају двије на јатаку,
0364 Оно су ми моје вјерне љубе;
0365 Што ми кука дору на јаслама,
0366 Оно ми је сејиз Маријане; —
0367 Сад ја знадох, да ћу погинути.”
0368 А вичу га оба побратима:
0369 „Сан је клапња, а Бог је истина;
0370 Јаши дора, хајдемо Новому
0371 До беглука личког Мустај бега.”
0372 Маријан му изведе дорина,
0373 Аги дора, а себи алата.
0374 Отискоше сва три побратима
0375 До беглука личког Мустај бега.
0376 Туј се силна искупила војска,
0377 А изађе лички Мустај беже,
0378 Па отишће лички Мустај беже,
0379 А за њима сила и Крајина. —
0380 Кад су били Јадикову кланцу,
0381 Гдје ’но старе јадикују мајке,
0382 Па застави лички Мустај беже,
0383 Па застави под собом догина.
0384 Ст’јене нема а дрвета нема,
0385 Отклен њему пушка не вираше,
0386 А нешто га виче из камења:
0387 „Бег Мустај бег, сладак господаре
0388 Н’јесу Крањци појагмили кланце,
0389 Осим, беже, Милутине кнеже
0390 Покупио твоје Орашчане,
0391 Да свом бегу причувамо кланце.
0392 Јутрос рано, вјеру ти задајем,
0393 Јутрос рано ни сабаха нема,
0394 Наниђоше два Црнчева сина,
0395 Обоје се лудо пригодило,
0396 Обоје ће изгубити главе.
0397 А ја велим Матијашу сину:
0398 Матијаше, моје д’јете драго,
0399 Одведи их обадва ти св’јета,
0400 Одведи их цркви Ружнлији!
0401 Одв’о их је, вјеру ти задајем.”
0402 А вели му лички Мустај беже:
0403 „Милутине, моја вјерна слуго,
0404 Ако Бог да и срећа јуначка,
0405 Те се здраво овамо вратимо,
0406 Видјећеш ти свога господара.”
0407 Па отишће лички Мустај беже,
0408 Па је здраво кланце преходио,
0409 И Мосуру здраво прелазио,
0410 И Бакоња највишу планину,
0411 Па је беже у поље сишао.
0412 А кад сађе у поље зелено,
0413 Уз поље се пјешац поломио,
0414 На ногам’ му на преплет опанци,
0415 А на плећим’ упртњача торба,
0416 А на њему дуга налиманка,
0417 А на њојзи седамдесет лима.
0418 Кад се ближе бегу прикучио,
0419 Али главом Матијаше мали,
0420 Па он бегу по истини каже:
0421 „Бег Мустај бег, мио господару,
0422 Јутрос рано, ни сабаха нема,
0423 Наниђоше два Црнчева сина,
0424 Обоје се лудо пригодило,
0425 Обоје ће изгубити главе,
0426 Мени вели Милутине кнеже:
0427 Матијаше, моје дјете драго,
0428 Одведи их, обадва ти св’јета,
0429 Оба су се луда пригодила,
0430 Обадва ће изгубити главе.
0431 Одв’о сам их, вјеру ти задајем,
0432 Одв’о сам их цркви Ружулији. —
0433 А Мустај бег, сладак господаре,
0434 Видио сам шта видио н’јесам:
0435 Видио сам цркву Ружулију,
0436 У њојзи је пет стотин’ оџака,
0437 У њој гори пет стотин’ чирака,
0438 У њој чати пет стотина ђака,
0439 До сабаха три ће мисе рећи.
0440 Већ Мустај бег вјеру ти задајем,
0441 Ни ту с’ дјеци не да мировати,
0442 Већ одоше Задру широкоме,
0443 Обоје се лудо пригодило,
0444 Обоје ће изгубити главе.”
0445 А вели му лички Мустај беже:
0446 „Матијаше, моје д’јете драго,
0447 Ако л’ Бог да и срећа јуначка,
0448 Те се здраво одоздо вратимо.
0449 Ти ћеш видјет свога господара.”
0450 Па отишће лички Мустај беже,
0451 Па отишће под собом ђогина,
0452 Право гони цркви Ружулији,
0453 Ал’ истина, што му Мате каже:
0454 У њојзи је пет стотин’ оџака,
0455 У њој гори пет стотин’ чирака,
0456 У њој чати пет стотина ђака,
0457 До сабаха три ће мисе рећи.
0458 Па отишће Зенковић Алага,
0459 Па га виче Боснић Мехмед ага:
0460 „Лашње, лашње, Зенковић Алага!
0461 Ако тебе хвале Удбињани,
0462 Ни менека не куди Крајина.”
0463 Опет виче Плочанин Алага:
0464 „Лашње, лашње, Боснић Мехмед ага
0465 Ако тебе хвале Удбињани,
0466 А ни мене не куди Крајина.”
0467 Па одоше сва три побратима.
0468 Кад су били зеленоме лугу,
0469 Помоле се ђинђане кочије,
0470 Вуку њиха дван’ест бедавија,
0471 А гони их батаља војника,
0472 А у њима млада Маџарица,
0473 У руци јој од злата музика,
0474 Ситно куца, јасно попијева:
0475 „Ја нијесам рано уранила,
0476 Да ја идем цркви Ружулији
0477 Већ сам јутрос рано уранила,
0478 Јер се своме ја драгану надам,
0479 Свом драгану Зенковић Алаги.”
0480 Кад Алага испр’јечи алата,
0481 Са алата у кочију трчи,
0482 Па он љуби младу Маџарицу,
0483 Окреће је и десно и л’јево.
0484 А виче га Боснић Мехмед ага:
0485 „Лашње, лашње, Зенковић Алага!
0486 Н’јесмо пошли ми љубит Маџарке,
0487 Већ смо пошљи ми тражити побра.”
0488 Па изаде Зенковић Алага,
0489 Отискоше сва три побратима.
0490 Опет иду ђинђане кочије,
0491 Вуче њиха дван’ест бедевија,
0492 А гони их батаља војника,
0493 И у њима л’јепа дуждевкиња
0494 У руци јој од злата музика,
0495 Ситно куца, јасно попијева:
0496 „Н’јесам јутрос рано уранила,
0497 Да ја идем цркви Ружулији,
0498 Већ сам јутрос рано уранила,
0499 Јер се своме ја драгану надам,
0500 Свом драгану Плочанин Алаги.”
0501 Сад Алага испр’јечи зеленка,
0502 Са зеленка у кочију трчи,
0503 Па он љуби младу дуждевкињу.
0504 Њега виче Боснић Мехмед ага:
0505 „Лашње лашње, Плочанин Алага!
0506 Н’јесмо пошли љубит дуждевкиње,
0507 Већ смо пошли ми тражити побра.”
0508 Па изађе Плочанин Алага,
0509 И узјаха дебелог зеленка,
0510 Па одоше сва три побратима.
0511 Опет иду ђинђане кочије,
0512 И у њима сумбул удовица.
0513 У руци јој од злата музика,
0514 Ситно куца, а ситно поп’јева:
0515 „Н’јесам јутрос рано уранила,
0516 Да ја идем цркви Ружулији,
0517 Већ сам јутрос рано уранила,
0518 Јер се своме ја драгану надам,
0519 Свом драгану Боснић Мехмед аги.”
0520 А Мехо јој закрену дорина,
0521 Не хтје Мехо у њу погледати.
0522 Па отален коње потјераше,
0523 Али иде млад задарски бане.
0524 Све се дигло мало и велико,
0525 Да гледају Ранковића Ибра,
0526 Како ће га на колац набити.
0527 Уз њег иде ускок Раде мали,
0528 И он носи колац на рамену,
0529 А често му попр’јечује Раде:
0530 „Видиш Ибро ти овога колца,
0531 Жива ћу те на њега набити!”
0532 Често му се обазире Ибро
0533 Кад је годер зубима шкринуо,
0534 Све му пуца урган на плећима.
0535 И садоше цркви Ружулији,
0536 Па уђоше у бијелу цркву
0537 У њој гори пет стотин’ чирака,
0538 У њој чати пет стотин ђака.
0539 Тале стао на црквенска врата,
0540 Па све гледа шта то Власи раде.
0541 Врло се је осанисо Тале,
0542 Па он виче личког Мустај бега:
0543 „О Бога ми лички Мустај беже,
0544 Већ ја беже чекати не могу,
0545 Ја ћу њима бити духовниче.”
0546 Ја да видиш будалине Тала,
0547 Улетио будалине Тале,
0548 Тале хуче, а наџаком туче,
0549 Све обија рафе и долафе
0550 И разбија криже и медуље;
0551 Ала банда, заметну се кавга.
0552 Ја да видиш ускок Рада малог!
0553 Он је Ибру опростио руке,
0554 И готова подмаче му коња,
0555 Па му вели ускок мали Раде:
0556 „Побратиме Ранковићу Ибро,
0557 Што ти могох то ти и помогох!”
0558 Па утече ускок мали Раде,
0559 Па утече Задру широкоме,
0560 Те он Задру затворио врата,
0561 И попе се граду на бедеме,
0562 А низ бедем ноге опружио.
0563 Ту се бише за три б’јела данка,
0564 Ни брат брата познати не може,
0565 Камо ли ће Турчин Каурина.
0566 А завика лички Мустај беже:
0567 „Учи дову Сувал ефендија,
0568 Чије л’ гине, чије л’ предобива?”
0569 Дову учи Сувал ефендија;
0570 Бог им даде вјетра с Велебита,
0571 Па растјера маглу по брдима.
0572 Превртали рањене јунаке,
0573 Ал’ им нема најбољега друга,
0574 Нема њима Боснић Мехмед аге.
0575 Тале пао у Медвед потоке
0576 Па испија вино на ножицу,
0577 Па се дере будалина Тале:
0578 „Мој сестрићу буљук-баша Мујо.
0579 К мени Мујо, погибох ти лудо!”
0580 Њему трчи буљук-баша Мујо,
0581 Па га виче буљук-баша Мујо:
0582 „Мој даиџа од Орашца Тале,
0583 Јеси ли се плахо изранио,
0584 Јесу л’ теби ране додијале?” —
0585 „Н’јесам Мујо вјеру ти задајем,
0586 Већ ме дигни на мога кулаша,
0587 Јер не могу Мујо узјахати,
0588 Пасје вино плахо далматинско,
0589 Па је мени додијало Мујо.” —
0590 „Бог т’ убијо мој даиџа Тале,
0591 Вазда ти је несрећа у глави!
0592 Ја мнидијах да си пао рана!”
0593 Па га диже буљук-баша Мујо,
0594 Узјаха га на коња кулаша. —
0595 Па преврћу леше и шехите,
0596 Рањеницим’ сале поградише,
0597 А шехите одмах покопаше.
0598 Па отален Задру широкоме,
0599 Раде им је Задар отворио.
0600 По тавници врата обијају,
0601 Изведоше сужње из тавнице,
0602 Деведесет сужња и једнога.
0603 Ја да видиш Црничић Мујаге,
0604 Косе су му, крио би се у ње,
0605 А нокти му, обут би се мого.
0606 Добавише четири бербера,
0607 Једни мију, други обрезују,
0608 Док су њега л’јепо опремили.
0609 Па и Задар јесу поробили;
0610 Онда вели ускок Радојица:
0611 „Бег Мустај бег, глава од Крајине,
0612 Ја сам Ану младу ујагмио,
0613 Па се хоћу беже потурчити,
0614 Потурчити и себе и Ану,
0615 Па се онда њоме оженити.”
0616 Па отален они покренуше,
0617 Здраво сјели у турску Удбину,
0618 Бег је Рада л’јепо потурчио,
0619 И са л’јепом Аном оженио,
0620 Дарово му десет кућа кмета.
0621 Не зове се сада Радојица,
0622 Већ се зове Пилиповић Ибро. —
0623 [ * * * ]
0623 Незнам даље, Бог нам дао здравље,
0624 Па ми здраво и весело били.