Лов ловио Мусићу Стефане
Око двора Грчића Манојла;
Он не лови, да ловак улови,
Већ да види сеју манојлову,
Лов ловио за два бела дана, 5
И не види сеје манојлове.
А кад трећи на заоду сунцу,
А он виде сеју манојлову,
Ди се шета по зеленој башти,
Руком маше, карамфил мирише. 10
За њом иде Кумрија робиња,
Ибрик носи, па цвеће залива.
Приближи се Мусићу Стефане,
Па беседи сеји манојловој:
Дај, девојко, стручак маслеђина.“ 15
Она ћути, ништа не беседи.
Опет вели Мусићу Стефане:
„Дај, девојко, жив ти братац био!“
Она ћути, ништа не беседи;
Ал беседи Кумрија робиња: 20
„Та даћу га за брацино здравље,
„Макар знала изгубити главу.“
Па узабра стручак маслеђина,
Те га даде Мусићу Стефану. —
Сретоше се на друму царевом 25
Мусић Стефан и Грчић Манојло.
Пита Грчић Мусића Стефана:
„Од куд тебе сгручак муслеђина?
„Тога цвећа ни у цара нема,
„Нег у мене и у моје сеје.“ 30
Ал беседи Мусићу Стефане:
„Прођох, брате, поред твоје баште,
„И заисках од твоје сестрице:
„Дад' девојко, стручак муслеђина!
„Она ћути, ништа не беседи, 35
„Дај, девојко, жив ти братац био!
„Она ћути, ништа не беседи,
„Ал беседи Кумрија робиња:
„Та даћу га за брацино здравље,
„Макар знала изгубити главу. 40
„Па ми даде стручак муслеђина.“
Оде Грчић своме белом двору.
Приђе љуба, да коња превати.
Ал беседи Грчићу Манојло:
„Камо сеја, да коња превати?" — 45
„Данас ти се сеја уморила,
„Давајући делијама цвеће.“
Скочи с коња Грчићу Манојло,
Како скочи до љубе доскочи,
Удари је руком по образу; 50
На руци му девет прстенова,
Учини јој девет грдних рана,
Потече јој девет млази крви.
Кад то виде сеја манојлова,
Она цикну, као љуга гуја: 55
„Зашто, брате, да од бога нађеш?“ —
„А, не вришти, моја мила сејо,
„То је твоју искупило главу.“
