Lov lovio Musiću Stefane
Oko dvora Grčića Manojla;
On ne lovi, da lovak ulovi,
Već da vidi seju manojlovu,
Lov lovio za dva bela dana, 5
I ne vidi seje manojlove.
A kad treći na zaodu suncu,
A on vide seju manojlovu,
Di se šeta po zelenoj bašti,
Rukom maše, karamfil miriše. 10
Za njom ide Kumrija robinja,
Ibrik nosi, pa cveće zaliva.
Približi se Musiću Stefane,
Pa besedi seji manojlovoj:
Daj, devojko, stručak masleđina.“ 15
Ona ćuti, ništa ne besedi.
Opet veli Musiću Stefane:
„Daj, devojko, živ ti bratac bio!“
Ona ćuti, ništa ne besedi;
Al besedi Kumrija robinja: 20
„Ta daću ga za bracino zdravlje,
„Makar znala izgubiti glavu.“
Pa uzabra stručak masleđina,
Te ga dade Musiću Stefanu. —
Sretoše se na drumu carevom 25
Musić Stefan i Grčić Manojlo.
Pita Grčić Musića Stefana:
„Od kud tebe sgručak musleđina?
„Toga cveća ni u cara nema,
„Neg u mene i u moje seje.“ 30
Al besedi Musiću Stefane:
„Prođoh, brate, pored tvoje bašte,
„I zaiskah od tvoje sestrice:
„Dad' devojko, stručak musleđina!
„Ona ćuti, ništa ne besedi, 35
„Daj, devojko, živ ti bratac bio!
„Ona ćuti, ništa ne besedi,
„Al besedi Kumrija robinja:
„Ta daću ga za bracino zdravlje,
„Makar znala izgubiti glavu. 40
„Pa mi dade stručak musleđina.“
Ode Grčić svome belom dvoru.
Priđe ljuba, da konja prevati.
Al besedi Grčiću Manojlo:
„Kamo seja, da konja prevati?" — 45
„Danas ti se seja umorila,
„Davajući delijama cveće.“
Skoči s konja Grčiću Manojlo,
Kako skoči do ljube doskoči,
Udari je rukom po obrazu; 50
Na ruci mu devet prstenova,
Učini joj devet grdnih rana,
Poteče joj devet mlazi krvi.
Kad to vide seja manojlova,
Ona ciknu, kao ljuga guja: 55
„Zašto, brate, da od boga nađeš?“ —
„A, ne vrišti, moja mila sejo,
„To je tvoju iskupilo glavu.“
