Мудрић Љубомир
Вино пије Мудрић Љубомире,
У планини више Брековице,
Са својије’ двадесет хајдука.
Вино пише, о свачем зборише,
А највише о турском зулуму 5
И невољи сиротиње раје
Која сада узданице нема,
Осим бога и Мудрића Љубе
И његових двадесет хајдука,
Међ којима ни једнога нема 10
Који турску не одсјече главу,
Јали аге, бега ил’ кадије,
Зулумћара сиротиње раје.
Тада рече Мандићу Никола:
„Послушајте, моја браћо драга, 15
Чуо јесам и кажу ми људи
Да су на нас тужбе додијале
И самоме травничком везиру;
Да је везир абер учинио
На заптије, аге и бегове: 20
Ко увати Мудрић Љубомира,
Или жива ил’ донесе главу,
Богата ће њега учинити,
Најбољи му беглук поклонити,
Нек се знаде бољи од бољега." 25
Таман они у ријечи били,
Под планином гавран заграктао.
Тад говори Радуловић Јово:
„Браћо моја и дружино драга,
То су гласи старога гуслара, 30
По имену Карапанџе Симе.
А сад чујте да вам чудо кажем:
Таквог старца у свој Босни нема.
Он никада џабе не долази,
Бог ће дати, добре носи гласе. 35
Мудра глава, очи соколове,
Крв вучија а ћуд лисичија,
Седамдесет превалио љета,
Ал’ га Турчин никад не надмудри.
Већ га држе сулудијем старцем 40
И дају му пива и јестива,
Па изводе с њиме прдачину.
Он им хвали у Травник везира,
Хвали турске аге и бегове
И сулуде пјесме им казује. 45
Он пред њима пада и посрће
И забавља турску тевабију.
Смијех се ори ђе старац доходи,
Ал’ му оку ништа не измиче.
И још једно чудо да вам кажем: 50
Покушајте чудо да видите.
Нек се неко, ко се снагом хвали,
Са гусларом у коштац ухвати;
О пушку се могу опкладити:
Старац ће га с ногу оборити." 55
Али Јово причу не доврши,
Из шикаре хајдук искрснуо
И гуслара собом доводио.
Њима старац бога називао.
Хајдуци му бога прихватише. 60
С харамбашом у лице се љуби,
Па се гуслар саже до појаса,
Ал’ не тражи да пољуби руку,
Јер му Љубо унук може бити,
Већ он љуби пушку за ло]асом, 65
У јабуку ђе се држи рука,
Храбра рука Мудрића хајдука,
Која никад оманула није.
Тад се други с њиме поздравише,
Крај ватре му мјеста начинише 70
И у руке плоску дотурише.
Узе плоску старац Карапанџа
Па растире бијеле бркове
И наздравља Мудрић харамбаши
И његовим двадесет хајдука: 75
„Да си здраво, млади харамбашо,
Са твојије’ дваест соколова,
Заштитника раје сиротииње,
Страх и трепет свију зулумћара!
Поћере вас турске пролазиле, 80
У бусију вашу упадале,
Куршуми вам тражили крвнике,
А буле вас турске проклињале.
Име вам се свуда помињало,
Гуслари вам пјесме испјевали.“ 85
Тада старац плоску натегао
И помало душу повратио,
Плоску другу до себе пружио
И овако њима говорио:
„Нијесам жељан вина ни ракије, 90
Нит сам зато к вама долазио,
Већ сам жељан душу разгалити,
Моја стара леђа исправити,
Слободе се с вама надисати
И јуначке чути разговоре. 95
Можда знате, можда и не знате,
Какву често подносим невољу.
Није лако хинити луђака,
Пред душманом леђа савијати,
Ал’ је земан такав наступио, 100
Лукавству ме душман научио.
Ево има двије годинице,
Турчин с Швабом договор чинио
Да униште у гори хајдуке,
Да изваде срце из Србина, 105
Да замукну пјесме о јунаштву
И помена о Косову тужном.
На Србе је биједу натурио:
Римске папе и грчке владике.
Једни маме, други кожу гуле, 110
А Турчин се слатко подсмијева;
Мами к себи Хуље и ђевојке
На дукате, свилу и кадифу
И издају за злато купује
Па јуначке главе одсијеца. 115
И добро се крвник досјетио
Јер у ове двије годинице
Више нам је јада учинио
И хајдучких чета разорио
Нег јунаштвом за десет година. 120
Али, дјецо, мене послушајте
И у душу мржњу не садите
На несретну сиротињу рају,
Јер је раји мука додијала,
Трпи, оре и сије шеницу, 125
Али душман кукољ посијава
Који није лако истријебити.
Ал’ се душман, браћо, преварио
Кад у главу себи утувио
Да ће раја листом превјерити, 130
Да јунаштва Турчин не требује,
Него да ће очувати царство
Са лукавством и туђом невољом.
А сад, дјецо, мени опростите.
Нијесам дош’о вама поповати, 135
Већ ме наше муке занијеле;
Тако сам се старац разбрбљао,
Већ да кажем зашто сам дошао.
Сви хајдуци у глас повикаше:
„Причај, дједе, колико ти драго. 140
Свака ти је мудра и паметна,
Цио дан те можемо слушати
Да ни једном оком не трепнемо.
Опет њему плоску дотурише.
Кад се Симо мало окријепио 145
И ракија језик разиграла,
Овако је причу започео:
„Нема томе ни неђеља дана
Кад сам Бањалуку походио.
Свратио сам код Алаге Мује 150
У његову двору каменоме,
Бог да му се срце скаменило!
Што је Босне и Херцеговине,
Не бијаше таквога крвника.
Што је српске крви источио, 150
Поток би се од крви створио
На којем би мљела воденица.
Сад је преша седамдесет љета,
Још му ђаво не да мировати.
Некидан је отео ђевојку 155
Удовице Карић Видосаве,
Мјезимицу покојног Стојана.
Бјеше цура момка загледала,
По имену Мочивуну Перу,
И мајка јој руво припремила. 160
Ал’ Халагу лудост уватила
Па лијепу Смиљу пожелио,
У харем је младу затворио,
Сам бог знаде за невоље њене
Уз крвника стару туркесину. 165
Ал’ је пукла брука по чаршији
Две бекрије Суљо и Алија
Уз шаркију пјесму испјевали,
Халаги се грдно наругали
Како љуби младу Влахињицу, 170
А чакшире мушке изгубио,
У стару се булу претворио.
У Халаге једанаест жена,
Ал’ не има од срца порода. 175
Сада ће му млада Влахињица
Насљедника породити сина
Ако пусти Суљу и Алију
Да му они у харем спавају.
Од те пјесме старац побјеснио, 180
Из двора је слуге ишћерао.
Сада тражи две бекрије младе
Да им гркљан ножем пресијече
Па сам, дјецо, до вас пожурио,
Ако ћете мене послушати, 185
Да Халагу скоро посјетите
И из куле њега измамите,
Добра ћете плијена уловити
И душмана једног укинути,
Младу Смиљу од зла избавити. 190
Само, браћо, не заборавите:
Са кулом се шалити немојте
Јер је тврда, да је бог убије,
Авлија је зидом опасана,
А капија гвожђем окована, 195
Узети је силом не можете.
Са ње ага може пркосити,
Ви под кулом главе погубити.
Већ ако вам бог и срећа даде
Да из куле агу измамите, 200
Тад чините како вам је драго.“
Кад хајдуци ријечи саслушаше,
Грохотом се они насмијаше
И честитог старца загрлише.
Тад говори чете харамбаша: 205
„Браћо моја и дружино драга,
Сви смо вични боју и мегдану,
Ал’ мудрости нама недостаје
Јер смо и ту школу научили.
Ја познајем Алашну кулу, 210
На пушкомет изнад Бање Луке:
Поћи ћемо аги у сватове,
Мудро збори стари Карапанџа.
Истурити пушке не смијемо
Јер би турску силу узбунили 215
И ми тешко главе изнијели,
Већ притеж’те на ноге опаике
Јер нам одмах ваља путовати.
Па ако нам бог и срећа даду
Да без пушке кулу освојимо, 220
Ту ћемо се добро овајдити,
На Турцима бруку оставити."
Кад дружина ријечи разабрала,
Сви скочише на ноге лагане,
К’о јелени млади полетише, 225
Од курјака лије постадоше.
По ноћи су пољем путовали,
А по дану у гори спавали.
Сретно стигли више Бања Луке,
Халагину кулу угледаше 230
И под кулу на конак падоше,
Сад да видиш Љубе харамбаше:
На све стране страже поставио,
А двојицу друга изабрао
Који знају турски заносити, 235
Уз шаркију дивно запјевати,
Па овако њима говорио:
„Сад виђесте, моји соколови,
Турци нам се ноћас не надају.
Ви идите кули под пенџере, 240
Запјевајте танко гласовито
Како нас је старац научио,
Само добро сјену ухватите
Да вас ага са куле не види."
Мало било дуго не трајало, 245
Под пенџером одјекну шаркија
И закликта грло у јунака
Лијепо пјева Радуловић Јово,
А још љепше Мандићу Иикола.
Би рекао и би се заклео 250
Да пјевају момци заљубљени
Под пенџером лијепе ђевојке.
И заптија кад би наишао,
Сам би стао и пјесму слушао,
На хајдуке не би помислио: 255
„Лијепа ти је у Халаге љуба
Да је љепше на Крајини нема.
Ал’ залуду сва љепота њена
Кад је ага остарио јако,
Остарио, снагу изгубио, 260
У стару се булу претворио.
Влахињице, млада спахииице,
Залуд теби свила и кадифа
У коју те ага обукао,
Када немаш што ти срце тражи. 265
Што ће теби стара одртина
Да ти младо то погани лице,
Већ ти сиђи са танане куле
У загрљај младога бекрије.“
Кад одјекну пјесма под пенџером, 270
На кули је агу пробудила.
А кад пјесма грдно прекардаши,
Памет му се у глави помрачи,
Заборави хаљине обући,
Већ пограби сабљу оковану 275
И полеће низ танану кулу
Да посјече Суљу и Алију
Који су му давно додијали,
Па ни овдје мира му не дају.
Колико се силан догодио, 280
Он ни слуге позвати не ћеде
Да капију отворе му тврду,
Сам је руком мандал извукао,
На капију сабљом излетио,
На хајдучке ноже налетио. 285
Када ага паде на капији
И замукну пјесма под пенџером,
Тад хајдуци кулу оробише,
Покупише и сребро и злато,
Покупише свилу и кадифу, 290
Из харема Смиљу изведоше,
Из подрума коње изведоше,
На њих пусто благо товарише.
Ал’ да видиш Радуловић Јове
Који јунак турски разбираше, 295
Код хануме у одају дође,
Са шаркијом у турској одори,
Па хануми овако говори:
„Чујеш мене, стара агинице,
Турчин јесам ко што ага бјеше, 300
А јунаштво сад сам потврдио.
Волио сам лијепу Смиљану,
По младости мени доликује.
Ал’ је ага памет изгубио
Кад је младу Смиљу уграбио. 305
Срцу млађан одољет’ не мого,
Па сам зато агу погубио
И узео Смиљу из харема,
Са њом бјежим у свијет бијели.
Подоста сам блага накупио, 310
С њим ћу наћи крова и склоиишта.
Ти, кадуно, сад памет у главу:
Ако дадеш абер у чаршију
Прије зоре и бијела дана,
Кулу ће ти пламен прогутати, 315
Ви ко миши у њој изгорети."
То изрече, низ кулу потече
И под кулом дружину затече.
Ватише се брда и планина,
Сретно стигли одакле пођоше 320
Јер поћере турске не бијаше.
Још не прође ни неђеља дана,
Стиже абер Карић удовици,
Слијепи гуслар донесе јој гласе,
Лијепу јој пјесму запјевао. 325
У пјесми јој ћерка поручује:
„Не бој ми се, моја мила мајко,
Хајдуци су мене избавшш,
На Кордун ме сретно доводили,
Пазили ме ко своју сестрицу. 330
Него кажи Мочивуни Пери,
Ком сам млада срце поклонила,
Од кога ме сила раставила,
Ако ли се није оженио,
И ако ме још и сада љуби, 335
Нека дође у село Љесковац
Крај Коране, лађане водице,
Ту ће наћи своју вјереницу.
Чекаћу га до Ђурђева дана,
Ако ми се до тада не јави, 340
Овдје има младих граничара,
Све јунака љепши од љепшега,
Ту ћу, мајко, срећу потражити.
Кад је мајка пјесму саслушала,
Од радости сузе пролијевала. 345
И доброга старца даривала.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
