Моћ квари и најбоље
Моћ квари и најбоље
Држава није ништа друго него регулисана и систематизована доминација и експлоатација. Покушаћемо то демонстрирати проучавајући последице владавине народа помоћу мањине, испрва интелигентне и предане колико желите, у идеалној држави, створеној слободним уговором.
Претпоставимо да је владање поверено само најбољим грађанима. Испрва ти грађани нису привилеговани правима, већ делом. Они су били изабрани од народа јер су најинтелигентнији, најпаметнији, најмудрији, храбри и предани. Долазећи из редова грађана, који се сви сматрају једнакима, они још не творе посебну класу, већ групу људи привилегованих од природе и због тога издвојених путем избора од народа. Њихов број је нужно врло ограничен, јер је у свим временима и земљама број људи обдарених с квалитетама толико задивљујућим да оне аутоматски налажу једногласно поштовање нације, као што нас искуство учи, врло мален. Стога, у страху од кривог избора, народ ће увек бити присиљен бирати своје владаре међу њима.
Дакле, друштво је подељено на два дела, али не још у две класе, од којих се једна, сачињена од огромне већине грађана, добровољно подчињава владавини својих изабраних вођа, док је друга формирана од малог броја природно надарених, те препозната и прихваћена као таква од стране народа, и задужена од народа да влада њиме. Овисни о народним изборима, они су испрва истакнути из редова грађана само оним врлинама које су им омогућиле да буду бирани и које су природно најпожртвовније и најкорисније од свих. Они још не присвајају себи икакве привилегије, нити права, осим права да извршавају, уколико је то народ хтео, посебне дужности које су им поверене. Они се не одвајају ни у ком погледу од осталих, ни по начину живота, ни по условима и смислу постојања, тако да међу свима влада савршена једнакост. Може ли ова једнакост бити дуго одржавана? Тврдимо да не може и ништа није лакше него то доказати.
Ништа није опасније за лични морал човека од навике заповедања. Најбољи човек, најинтелигентнији, најнесебичнији, најплеменитији, најпоштенији, ће сигурно и увек бити покварен том делатношћу. Деморализацију ће увек успети произвести два осећаја садржана у моћи: презир према масама и прецењивање властитих вредности.
"Масе су", говори човек сам себи, "препознајући своју неспособност да владају саме собом, изабрале мене за свог вођу. Тим су чином они јавно објавили своју инфериорност и моју супериорност. Међу овом гомилом људи, приписујући себи готово никакву једнакост (с њима, оп. пр.), ја сам сам способан управљати јавним пословима. Народ има потребу за мном; они не могу без мојих услуга, док ја, с друге стране, могу без проблема без њих; стога ме они морају слушати због своје властите сигурности, а служећи њима, ја им чиним услугу".
Зар нема нечега у свему томе да човек изгуби разум и осећаје, и постане луд од поноса? Тако моћ и навика заповедања постану и за најинтелигентније и најкрепосније људе извор застрањивања, како интелектуалног, тако и моралног.