Moć kvari i najbolje

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Mihail Bakunjin
Moć kvari i najbolje

Država nije ništa drugo nego regulisana i sistematizovana dominacija i eksploatacija. Pokušaćemo to demonstrirati proučavajući posledice vladavine naroda pomoću manjine, isprva inteligentne i predane koliko želite, u idealnoj državi, stvorenoj slobodnim ugovorom.

Pretpostavimo da je vladanje povereno samo najboljim građanima. Isprva ti građani nisu privilegovani pravima, već delom. Oni su bili izabrani od naroda jer su najinteligentniji, najpametniji, najmudriji, hrabri i predani. Dolazeći iz redova građana, koji se svi smatraju jednakima, oni još ne tvore posebnu klasu, već grupu ljudi privilegovanih od prirode i zbog toga izdvojenih putem izbora od naroda. Njihov broj je nužno vrlo ograničen, jer je u svim vremenima i zemljama broj ljudi obdarenih s kvalitetama toliko zadivljujućim da one automatski nalažu jednoglasno poštovanje nacije, kao što nas iskustvo uči, vrlo malen. Stoga, u strahu od krivog izbora, narod će uvek biti prisiljen birati svoje vladare među njima.

Dakle, društvo je podeljeno na dva dela, ali ne još u dve klase, od kojih se jedna, sačinjena od ogromne većine građana, dobrovoljno podčinjava vladavini svojih izabranih vođa, dok je druga formirana od malog broja prirodno nadarenih, te prepoznata i prihvaćena kao takva od strane naroda, i zadužena od naroda da vlada njime. Ovisni o narodnim izborima, oni su isprva istaknuti iz redova građana samo onim vrlinama koje su im omogućile da budu birani i koje su prirodno najpožrtvovnije i najkorisnije od svih. Oni još ne prisvajaju sebi ikakve privilegije, niti prava, osim prava da izvršavaju, ukoliko je to narod hteo, posebne dužnosti koje su im poverene. Oni se ne odvajaju ni u kom pogledu od ostalih, ni po načinu života, ni po uslovima i smislu postojanja, tako da među svima vlada savršena jednakost. Može li ova jednakost biti dugo održavana? Tvrdimo da ne može i ništa nije lakše nego to dokazati.

Ništa nije opasnije za lični moral čoveka od navike zapovedanja. Najbolji čovek, najinteligentniji, najnesebičniji, najplemenitiji, najpošteniji, će sigurno i uvek biti pokvaren tom delatnošću. Demoralizaciju će uvek uspeti proizvesti dva osećaja sadržana u moći: prezir prema masama i precenjivanje vlastitih vrednosti.

"Mase su", govori čovek sam sebi, "prepoznajući svoju nesposobnost da vladaju same sobom, izabrale mene za svog vođu. Tim su činom oni javno objavili svoju inferiornost i moju superiornost. Među ovom gomilom ljudi, pripisujući sebi gotovo nikakvu jednakost (s njima, op. pr.), ja sam sam sposoban upravljati javnim poslovima. Narod ima potrebu za mnom; oni ne mogu bez mojih usluga, dok ja, s druge strane, mogu bez problema bez njih; stoga me oni moraju slušati zbog svoje vlastite sigurnosti, a služeći njima, ja im činim uslugu".

Zar nema nečega u svemu tome da čovek izgubi razum i osećaje, i postane lud od ponosa? Tako moć i navika zapovedanja postanu i za najinteligentnije i najkreposnije ljude izvor zastranjivanja, kako intelektualnog, tako i moralnog.