МОЈ САН
Ја снивам, будан, мало, тихо место.
Ту мала кућа - мала али моја –
У трави, сниска, старинскога кроја. –
Руменог сунца зрак последњи несто;
Живота дневног дах последњи престо...
На трави, после умора и зноја,
Ја седим, срећан: покрај мене моја
Малена драга, а међ нама место
Где наше дете скакуће и цупка,
Час тату свога за бркове чупка,
Час сочну траву: бере мами цвеће...
Ал' тад, глас један, као прасак грома,
У свести јекне: „То је слика дома
Што никад, никад, никад бити неће!"
