MOJ SAN
Ja snivam, budan, malo, tiho mesto.
Tu mala kuća - mala ali moja –
U travi, sniska, starinskoga kroja. –
Rumenog sunca zrak poslednji nesto;
Života dnevnog dah poslednji presto...
Na travi, posle umora i znoja,
Ja sedim, srećan: pokraj mene moja
Malena draga, a međ nama mesto
Gde naše dete skakuće i cupka,
Čas tatu svoga za brkove čupka,
Čas sočnu travu: bere mami cveće...
Al' tad, glas jedan, kao prasak groma,
U svesti jekne: „To je slika doma
Što nikad, nikad, nikad biti neće!"
