МОЈ ЖИВОТ
Расклапа зора трепавице сане,
И буди данак са својега крила:
„Устани, драги, ноћ је веће била!" –
И данак слуша, и покорно сване,
И крвав исток у свом жару плане. –
У соби тама... Малога кандила
Последњи зраци, меки као свила,
Умиру: нема уља ко да кане...
Кандило моје! Ми смо среће једне:
И моје груди за животом жедне,
Ко ти за уљем. Мој дух, сваке ноћи,
И сваког дана, и свакога часка,
Пуцкара, пишти, али тога гласка
Нит чују, нити могу му помоћи!
