МОЈЕ СУЗЕ
Ти плачеш, славују мили,
За сунцем благога маја,
За цв’јетцим мирисне руже,
За густим сјенкама гаја!
Ал’ уздах и суза врела,
Што на твом оку блиста,
Пресахнут’ врло ће брзо,
К’о мајска росица чиста.
Јер ти ћеш на лаки’ крили’
Пучином винут’ се зрака,
И опет крајеве наћи,
Гдје цвјета ружица слатка.
Гдје бисер-поток се блиста,
И зефир мирисни пири,
Природа гдје се ц’јела
Раскошјем весело шири.
Ал’ горке и вреле сузе,
Из ока, што мојег’ цуре,
Ни сунце утрти неће,
Ни љуте студене буре.
