Моја песма
Моја песма
Ја сам јединац крвавих зора,
моја је душа пуна сени
и лице црних, дубоких бора.
И залуд траже песму у мени -
у моме срцу нема ритма.
Ја сам свећеник паганских вера,
што воду слави, вино пије.
Љубавник сам мртвих бајадера,
чијих се уста дотакла није
разблудна, кобна мушка усна.
Ја сам огранак грешничког пада,
мој мрки поглед трује, вида.
Ко мене воли, тај вечно страда,
јер немам бога, и немам стида,
и немам брата, немам сестре.
Ја сам сироче пресвислих нада,
које никада нису цвале.
Ја сам стих плеснивих Илијада,
и клетва жена, које су пале,
последњи акорд у финале.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|