Москва
| Москва Писац: Јован Илић |
Москва
»Москва је моја!«
Повика европски Џингисхан:
»Да л' је истина?
Да л' је сан?
Херкулска ст'јена
Пригла је охолу главу,
На златном Кремљу стојим ја:
Москва је моја!«
И чудна радост с'јевну у очима
Силнога џина.
Мјесец тихо св'јетли на ведроме
Московском небу,
Зв'језде трепте,
У сињем мору чадора б'јелих
Стоји Москва!
Свуда тишина н'јема . . . он један
Снијева будан:
»Зашто ме тако срдито гледаш,
Љепото красна?
Дијанин поглед је то,
Марсовом пољупцу драг.
Да нав'јек тобом заробљен будем,
Заробих тебе,
Робињо красна!
Царице ев'јетла!
Не туђин,
Не чудњак из св'јета мрски:
Цар васионе женик је твој,
Дијано моја!
С Атланског до Тихог Океана,
Удивљен св'јет славиће име твоје!
Пред твојом славом потавњеће слава
Зевсова сина!
Од алема драгог
Створићу пр'јесто на њедарцу твоме,
Инђија нека му двори,
Стамбол нек му се клања горд!
Херкулеска ст'јена пригла је
Охолу главу,
На златном Кремљу стојим ја:
Москва је моја!« —
»Хура!
Да живи маћушка Москва!«
И Москва плану,
Потамњеше чадори б'јели,
Мјесец зађе,
На златном Кремљу задркта
Силан џин.
Ај, како је лице у робиње дивно!
Како је красно!
Како ли се румени жаром
Младости вјечне!
Очи јој муњом трепте . . .
Она,
Од силног бл'јеска згледат се не да,
Царица св'јетла
На челу њеном плам огњен гори,
Пламен је то
Освете драге!
Освете миле!
»Хура,
Да живи маћушка Москва!«
И врисак врисну,
Помам се до неба диже,
У крв огрезнуше зв'језде
На ведроме московском небу.
Над златним Кремљем крваве
Сјевнуше муње,
Посрну џин,
Сотонин брат
Оде у сломоврат!
Напомене[уреди]
- Ова песма издата у: Преодница 1874, бр. 9; I и II рукопис : С. К. Задруга, 17.
Извори[уреди]
- Јован Илић: Целокупна дела, страна 192 - 195 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|