Мор мелекша гора процвјетана,
туда свати гором пројездише,
међу собом злато проведоше.
До подне им жарко сунце сјаше,
а од подне тиха киша нађе. 5
Проговара ђувегија млади:
— А мој брате, мој млади дјевере,
покриј, брате, лијепу дјевојку
да дјевојци не покисне лице
и њезини свадбени дарови. 10
Она носи господске дарове:
нашој мајци роба и робињу,
нашој секи од вале кошуљу,
што је млада за три љета везла,
а четврто срмом испунила; 15
теби, брате, гонџу и шахина,
мени, брате, сивога сокола!
Проговара са коња дјевојка:
Нека кисну, пусти ми остали!
И моја је срећа покиснула, 20
док ме мајка за недрага дала.
Тад повика ђувегија млади:
— Коморџије, вратите коморе,
бајрактари савијте бајраке,
а дјевојку повратите мајци, 25
нек је мајка за драгога даде!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 510.
