Мори горо, мори тамна горо,
што си тол’ко, горо, повенула?
Да ли су те слане ознобиле,
Да ли су те секире посекле?
Ил’ ти змије корен изгризале? 5
Несу мене слане ознобиле,
нити су ме секире посекле,
нити змије корен изгризале.
Чувала сам тридесет ајдука,
чувала га три године дана; 10
несу неки зулум учинили.
Ал’ одоше из гору зелену,
па слегнаше у тој рамно поље,
и сретнаше триста и три свата,
и туј голем зулум начинише: 15
погубише триста и три свата,
погубише кума и старејка,
погубише младога девера,
погубише младог младожењу.
Поделише сватовски дарови, — 20
коме бидна свилена марама,
коме бидна свилена кошуља.
А снашицу младу одведоше,
одведоше горе у планине,
одведоше силног арамбаше. 25
Ал’ говори тај млада снашица:
„Чујете ли, незнане делије,
пуштите ме доле да послегнем,
да опростим триста и три свата,
да опростим кума и старејка, 30
да опростим младога девера,
да опростим младог младожењу.
Пуштише гу у тој рамно поље.
Опростила триста и три свата,
опростила кума и старејка, 35
опростила младога девера.
Кад видела мртвог младожењу,
узела му свилену мараму,
и бело му лице обрисала,
па му бркна у свил’ни џепови, 40
и извади ношче белокорче.
Убоде се у туј леву страну,
а на десну оштрица изађе.
„Легај, легај, оба да легамо,
наше мајке оба нека жалив, 45
наше мајне оба нека кукав!
Момчило Златановић: Стојанке, бела Врањанке, народне песме које се певају у врањској области, Раднички универзитет "Коста Стаменковић", Лесковац, 1969., стр. 106-107.
Момчило Златановић: Епске народне песме југоисточне Србије, Врање, 1987., стр. 60-61.
