Mori goro, mori tamna goro,
što si tol’ko, goro, povenula?
Da li su te slane oznobile,
Da li su te sekire posekle?
Il’ ti zmije koren izgrizale? 5
Nesu mene slane oznobile,
niti su me sekire posekle,
niti zmije koren izgrizale.
Čuvala sam trideset ajduka,
čuvala ga tri godine dana; 10
nesu neki zulum učinili.
Al’ odoše iz goru zelenu,
pa slegnaše u toj ramno polje,
i sretnaše trista i tri svata,
i tuj golem zulum načiniše: 15
pogubiše trista i tri svata,
pogubiše kuma i starejka,
pogubiše mladoga devera,
pogubiše mladog mladoženju.
Podeliše svatovski darovi, — 20
kome bidna svilena marama,
kome bidna svilena košulja.
A snašicu mladu odvedoše,
odvedoše gore u planine,
odvedoše silnog arambaše. 25
Al’ govori taj mlada snašica:
„Čujete li, neznane delije,
puštite me dole da poslegnem,
da oprostim trista i tri svata,
da oprostim kuma i starejka, 30
da oprostim mladoga devera,
da oprostim mladog mladoženju.
Puštiše gu u toj ramno polje.
Oprostila trista i tri svata,
oprostila kuma i starejka, 35
oprostila mladoga devera.
Kad videla mrtvog mladoženju,
uzela mu svilenu maramu,
i belo mu lice obrisala,
pa mu brkna u svil’ni džepovi, 40
i izvadi nošče belokorče.
Ubode se u tuj levu stranu,
a na desnu oštrica izađe.
„Legaj, legaj, oba da legamo,
naše majke oba neka žaliv, 45
naše majne oba neka kukav!
Momčilo Zlatanović: Stojanke, bela Vranjanke, narodne pesme koje se pevaju u vranjskoj oblasti, Radnički univerzitet "Kosta Stamenković", Leskovac, 1969., str. 106-107.
Momčilo Zlatanović: Epske narodne pesme jugoistočne Srbije, Vranje, 1987., str. 60-61.
